Komšijama sagradio crkvu i put

Jošanička Banja – Na putu prema Jošaničkoj Banji, odnosno Kopaoniku, od pre nekoliko dana stoji neobična tabla. Na njoj je iscrtana mapa puta koji vodi gore u brdo, sve uzbrdo, čitavom dužinom deonice oko dva kilometra. Na kraju puta je jedna od retkih zaravni – kod crkve. Meštani su novom, asfaltiranom drumu odmah kumovali i nazvali ga, kako na tabli piše, imenom Milomira Glavčića.

Reč je o čoveku o kome smo kao dobrotvoru više puta pisali, a koji je iz ovih krajeva, odnosno iz susednog sela Popa, otišao pre pola veka. Siroče, dečak bez roditelja i dovoljno hleba, najpre je služio kod gazda, šegrtovao kod majstora. Iz vojske je prebegao čamcem preko Prespanskog jezera u Grčku. Zatim se obreo u Italiji, da bi se skrasio u Kanadi, pokraj Nijagarinih vodopada u gradiću Nijagara Fals, gde je sada jedan od najbogatijih Srba. U svoj kraj, svoje selo nikada se nije vratio, ali ga nije zaboravio i danas pamti pejzaže, krajolike, puteljke... ali i ljude. Pomaže svoje Glavčiće, često i celo selo, a da bi ljudi u njemu ostali učestvuje ili sam finansira razne objekte, takoreći, sve što njegovi seljani od njega zatraže.

Međutim, od pre dve, tri godine pomaže i komšije u susednom Žerađu. Naime, kada su Žerađani videli da Glavčić u svom selu finansira gradnju crkve, nisu okolišali.

– Stalno smo razmišljali kako da obnovimo i našu svetinju, u vreme turske okupacije do temelja srušenu. Bili smo nešto malo započeli, ali bez para nije išlo. Zato sam seo sam i napisao pismo, otvoreno Milomira pitao da li može i ovde da pomogne. On je odmah pristao i preuzeo dalje finansiranje pa je prošle godine gradnja i ove crkve okončana. Tako je ispalo, što se kod nas Srba retko dešava, da neko i komšije kao svoje pomaže – kaže sveštenik u ovoj parohiji Željko Filipović.

Međutim, kako do crkve kad nema dobrog puta?

– Opet smo se, preko njegovog sinovca Radoja Glavčića, obratili Milomiru, ali i opštini. Trebalo nam je oko sedam miliona dinara, mi meštani smo skupili oko 350.000. Brzo je iz Kanade stigla vest da će Milomir platiti skoro polovinu. Pristali su i u opštini i eto ovog puta, sve je završeno za mesec dana. Ne vodi put samo do crkve, već kroz selo, koje ima 24 kuće. Lakše i onima gore iz Koprivnice, a češće će da dolaze i oni iz Pokrvenika, iz kojeg su se svi do jednog odselili – objašnjava nam Miroslav Radosavljević, član Saveta mesne zajednice.

Hvali se novim putem i Branko Bekčić pored čije kuće je sad asfalt, u šali kaže „sada možemo i u papučama“ i dodaje „imanja su nam skuplja, ali i mi sami, malo smo se pogospodili, možemo kolima do pred kuću, češće nam dolaze deca, gosti...”.

Predsednik raščanske opštine Radenko Cvetić je za „Politiku“ objasnio da iako asfaltiranje ovog puta nije bilo u planu nisu mogli da odbiju i propuste ulaganje meštana, odnosno Milomira Glavčića, od prošle godine i počasnog građanina Raške.

– Moram pohvaliti i izvođača radova firmu „Megalit“, koja je pristala da na naš deo novca sačeka do sledeće godine, pošto ovu investiciju u budžetu nismo bili planirali – kaže Cvetić.

A, Radoje Glavčić, čovek koji je na neki način u ovom kraju Milomirov „ambasador“, ističe da meštani i „Politici“ odaju posebno priznanje zbog, kako kaže, vesti i reportaža i iz ovog zabitog i doskora zaboravljenog kraja.

– Inače – dodaje Radoje – nije mnogo čudno što Milomir sada pomaže i susedno, komšijsko selo. Jer, on nije lokalni patriota već voli čitav srpski narod i evo tu su podaci, pomaže on ljudima diljem Srbije, gde god proceni da je pomoć potrebna.

Pokušali smo da dobijemo i kratku, telefonsku izjavu od ovog dobrotvora iz Kanade, ali umesto odgovora on nas je odmah upitao:

– Recite mi, da li su oni tamo radosni zbog tog puta?

Pošto je dobio potvrdan odgovor, jedino je kazao:

– E, to je dovoljno i ja sam zbog njih srećan i veseo, bar narednih mesec, dva...

Miroljub Dugalić