Две црте уместо оца

Звездан је момак на кога би сваки родитељ требало да буде веома поносан. Иако је живот према њему био суров, јер је део детињства провео у дому, а део у хранитељским породицама, он се изборио за своје место под Сунцем – завршио је Средњу машинску школу у Нишу и стекао звање техничара машинске енергетике.

Звездан Ђорђевић је на свет дошао тмурног прокупачког дана 1983. године. Оловно небо и бесна грмљавина као да су овог дечака желели да припреме на дане које му је судбина наменила. Звездан је још на рођењу, са првом исплаканом сузом, на своја плећа примио велики и тежак терет – кроз живот ће морати сам.

Данас Звездан има 23 године, делује озбиљно и одговорно. На разговор је дошао у белој кошуљи коју је увукао у фармерке, косу је уредно очешљао на раздељак. Осмехнуо се на начин који је говорио колико воли живот, али и колико га живот није мазио. Нервозу коју је покушао да сакрије одали су његови хладни, знојави дланови и руке које су дрхтале док је вадио личну карту.

– Ја сам Звездан Ђорђевић – изговорио је несигурно. – Моја мајка Олгица Петковић оставила ме је на рођењу, а тада је имала само шеснаест година. О оцу не знамо ништа ни ја, а ни моја мајка.

У његовом изводу из матичне књиге рођених, у рубрици "подаци о оцу" стоје две косе црте. Њих је неко овлаш повукао руком, а обележиле су његов живот. Оне су значиле да га отац никада неће радосно и заштитнички подићи изнад главе, али и да никада један мушки глас Звездану неће поносно рећи : "Сине мој".

Олгица Петковић се неколико година касније удала и добила дечака Николу који данас има петнаест година и две године млађу кћерку Наташу. Они су Звезданови најближи, не знају за њега, ни за то да их он сваке ноћи сања.

– Са мајком сам три-четири пута покушао да разговарам као што човек са човеком говори, али безуспешно. Осим мајчине родбине која не жели да чује за мене, имам само брата и сестру. Желим да их упознам, да их додирнем, да их загрлим, да им кажем колико их волим – казује Звездан очију пуних суза које не теку.

Живот га је научио да срећу не доноси детелина са четири листа, већ за њу мора да се борити. Он је спреман да се за љубав брата и сестре бори свим срцем. Мајку је потражио и неколико пута са њом разговарао у магацину готових производа фабрике "Хисар" у Прокупљу, њеном радном месту. Нису се разумели – она је била против тога да Звездан упозна брата и сестру.
Телефон у Станоја Главаша 18 у Прокупљу зазвонио је три пута пре него што се огласила Олгица Петковић, Николина, Наташина, али и Звезданова мајка. На помен његовог имена, дубоко је уздахнула.

– Само Бог и ја знамо кроз шта сам прошла, колико ме је душа болела због тога што сам оставила првог сина. Била сам дете. Да ми је тада била ова памет... – остала је, на трен, без речи Петковићева.

Тешко јој је док говори да су се Звездан и Никола недавно чули телефоном и да Олгицин млађи син тада није поверовао да разговара с братом.

– Звездан је превелики терет изнео на својим плећима, кроз живот је прошао на тежи начин. Моји, млађи син и кћерка би тек требало да проживе пубертет, па нека после одлуче да ли желе да упознају брата. За сада сам против – закључила је Олгица Поповић.

Звездан је презиме Ђорђевић узео од хранитељске породице у којој је провео највећи део свог детињства. Ње више нема, али у њему има љубави коју су са њим делили они који су га подигли. Он данас живи у Кнежевцу, надомак Раковице, последње три године ради на београдским градилиштима као помоћни радник. Тако зарађује за живот и учи се зидарском занату како би једнога дана зарађивао и више – довољно да са својом девојком оснује породицу.