Dve crte umesto oca

Zvezdan je momak na koga bi svaki roditelj trebalo da bude veoma ponosan. Iako je život prema njemu bio surov, jer je deo detinjstva proveo u domu, a deo u hraniteljskim porodicama, on se izborio za svoje mesto pod Suncem – završio je Srednju mašinsku školu u Nišu i stekao zvanje tehničara mašinske energetike.

Zvezdan Đorđević je na svet došao tmurnog prokupačkog dana 1983. godine. Olovno nebo i besna grmljavina kao da su ovog dečaka želeli da pripreme na dane koje mu je sudbina namenila. Zvezdan je još na rođenju, sa prvom isplakanom suzom, na svoja pleća primio veliki i težak teret – kroz život će morati sam.

Danas Zvezdan ima 23 godine, deluje ozbiljno i odgovorno. Na razgovor je došao u beloj košulji koju je uvukao u farmerke, kosu je uredno očešljao na razdeljak. Osmehnuo se na način koji je govorio koliko voli život, ali i koliko ga život nije mazio. Nervozu koju je pokušao da sakrije odali su njegovi hladni, znojavi dlanovi i ruke koje su drhtale dok je vadio ličnu kartu.

– Ja sam Zvezdan Đorđević – izgovorio je nesigurno. – Moja majka Olgica Petković ostavila me je na rođenju, a tada je imala samo šesnaest godina. O ocu ne znamo ništa ni ja, a ni moja majka.

U njegovom izvodu iz matične knjige rođenih, u rubrici "podaci o ocu" stoje dve kose crte. Njih je neko ovlaš povukao rukom, a obeležile su njegov život. One su značile da ga otac nikada neće radosno i zaštitnički podići iznad glave, ali i da nikada jedan muški glas Zvezdanu neće ponosno reći : "Sine moj".

Olgica Petković se nekoliko godina kasnije udala i dobila dečaka Nikolu koji danas ima petnaest godina i dve godine mlađu kćerku Natašu. Oni su Zvezdanovi najbliži, ne znaju za njega, ni za to da ih on svake noći sanja.

– Sa majkom sam tri-četiri puta pokušao da razgovaram kao što čovek sa čovekom govori, ali bezuspešno. Osim majčine rodbine koja ne želi da čuje za mene, imam samo brata i sestru. Želim da ih upoznam, da ih dodirnem, da ih zagrlim, da im kažem koliko ih volim – kazuje Zvezdan očiju punih suza koje ne teku.

Život ga je naučio da sreću ne donosi detelina sa četiri lista, već za nju mora da se boriti. On je spreman da se za ljubav brata i sestre bori svim srcem. Majku je potražio i nekoliko puta sa njom razgovarao u magacinu gotovih proizvoda fabrike "Hisar" u Prokuplju, njenom radnom mestu. Nisu se razumeli – ona je bila protiv toga da Zvezdan upozna brata i sestru.
Telefon u Stanoja Glavaša 18 u Prokuplju zazvonio je tri puta pre nego što se oglasila Olgica Petković, Nikolina, Natašina, ali i Zvezdanova majka. Na pomen njegovog imena, duboko je uzdahnula.

– Samo Bog i ja znamo kroz šta sam prošla, koliko me je duša bolela zbog toga što sam ostavila prvog sina. Bila sam dete. Da mi je tada bila ova pamet... – ostala je, na tren, bez reči Petkovićeva.

Teško joj je dok govori da su se Zvezdan i Nikola nedavno čuli telefonom i da Olgicin mlađi sin tada nije poverovao da razgovara s bratom.

– Zvezdan je preveliki teret izneo na svojim plećima, kroz život je prošao na teži način. Moji, mlađi sin i kćerka bi tek trebalo da prožive pubertet, pa neka posle odluče da li žele da upoznaju brata. Za sada sam protiv – zaključila je Olgica Popović.

Zvezdan je prezime Đorđević uzeo od hraniteljske porodice u kojoj je proveo najveći deo svog detinjstva. Nje više nema, ali u njemu ima ljubavi koju su sa njim delili oni koji su ga podigli. On danas živi u Kneževcu, nadomak Rakovice, poslednje tri godine radi na beogradskim gradilištima kao pomoćni radnik. Tako zarađuje za život i uči se zidarskom zanatu kako bi jednoga dana zarađivao i više – dovoljno da sa svojom devojkom osnuje porodicu.