Песма о изгубљеној лепоти

15. Пусан Фестивал

Од нашег специјалног извештача

Пусан- „Ја сам увек оптимиста, и то озбиљно мислим”, радо ће вам рећи славни јужнокорејски сценариста и редитељ Ли Чанг Донг, упркос тешким судбинама које представља у својим, широм света, награђиваним егзистенцијалистичким филмовима, чији су јунаци у потрази за идентитетом („Зелена рибица”), за љубављу („Пеперминт слаткиш” и „Оаза”), за нечим у шта ће моћи да верују („Тајни зрак”) или за лепотом у свету који није леп, што је случај у његовом последњем филму „Поезија”, за који је пролетос у Кану освојио „Палму” за најбољи сценарио, а у Пусану доживео петнаестоминутне овације.

Познат по својој страсти према реализму, по прекорачењу граница у пластичном представљању стварности кроз филмске слике, по својој поетичности, али и по исцрпљујућим захтевима за своје глумце и глумице ( у „Поезији” то је ветеранка Јун Џунхе), Ли Чанг Донг (1954, завршио корејски језик и књижевност, написао неколико романа и започео филмску каријеру прво као сценариста) се одавно наметнуо као један од најаутентичнијих стваралаца Јужне Кореје, у којој је у једном периоду био чак и министар за културу. Пре три године, Синема Сити фестивал у Новом Саду, приредио је ретроспективу његових филмова и доделио му награду „Ибис” за изузетан допринос светском филму, коју је у име аутора примила његова глумица Мун Сори...

У новом филму постављате питање шта је поезија у времену када поезија умире, али уједно указујете и да се то питање може односити и на филм. Мислите да поезија наговештава крај филма?

Само сам хтео да добацим ово питање публици. Она је та која сада држи кључ одговора на ово питање. У сваком случају, једно од мојих мишљења о поезији јесте да је она певање у име нечијих емоција и мисли. Уколико би ме неко питао зашто снимам филмове одговорио бих рекавши: „Ја причам твоју причу, у твоје име”.

И у предходним филмовима, који су увек имали и универзално значење и емоцију, можемо рећи да сте причали наше приче у наше име, а сада сте нам понудили и нову врсту изазова – поезију где јој место није, у окружењу малолетничког насиља?

Природно је да снимам филмове трудећи се да понудим људима нешто за размишљање. Може да звучи контрадикторно то што сам кроз поезију испричао једну истиниту причу о групи малолетних ученика из једног малог, руралног места, који су брутално силовали своју школску другарицу. То се десило пре неколико година и тај догађај је оставио снажан утисак на мене. А онда, једне ноћи, док сам боравио у Јапану, у Кјоту, на телевизијском екрану у хотелској соби, гледао сам програм намењен успављивању гостију – знате оно: типични лепи пејзажи, лет птица изнад чисте и мирне реке са чијих обала рибар баца удицу... У том тренутку, попут муње у глави ми је синуло да филм, који говори на тему подмуклог злочина, не може имати другачији назив до „Поезија”. У глави ми се створио лик шездесетогодишње жене, помало дементне, која иде на часове поезије и види око себе само лепоту, док је њен унук осумњичен за страшан злочин.

Први пут у филму бавите се и темом деменције?

Деменција је била реч која ми је пала на памет готово истовремено са спознајом три кључна елемента филма: наслов „Поезија”, женски лик која у својим шездесетим годинама први пут пише поезију, старица која се сама брине о унуку-тинејџеру. Како моја протагонисткиња напредује у учењу поезије, тако почиње да заборавља речи. Деменција јасно алудира на смрт.

У филму једна од полазница курса писања поезије дели своје искуство бола и каже да има нешто лепо у болу?

Не знам да ли је бол леп, али питам се шта би значила лепота без бола. Једно од мојих почетних питања у филму је зашто смо читали поезију? Размишљао сам пуно о томе и мислим да смо заправо то чинили тражећи лепоту, јер стварност није лепа. Тај однос ме је заинтригирао, то исконско трагање за лепотом и исконски пролазак кроз бол живота.

Учитељ поезије полазницима курса не говори ништа о техникама писања, већ инсистира једино на „стварном виђењу ствари”?

Тако је. „Видети ствари добро” односи се на поезију али се такође односи и на филм. Неки филмови нам помажу да видимо свет око себе у другачијем светлу, неки нам дозвољавају да видимо само оно што желимо да видимо, док нас извесни филмови чувају од тога да било шта видимо.

Чини се да је „Поезија” и Ваш најличнији филм?

Не бих рекао да је личнији од мојих предходних филмова, али чињеница је да оставља више ствари гледаоцима на размишљање. Ово је филм заснован на процесу пражњења.

Последњих пет минута филма док се камера креће кроз пејзаже града у којем је одрасла мртва девојка, чују се стихови Ваше јунакиње, старице Мије. Како бисте желели да публика заврши овај филм?

Да подижу појам лепотеTHR­: The last­ f­iv­e-minu­te­s ­of th­e ­film w­ere po­et­ry in it­self­. док гледају призоре и чују и осећају песму. Када филм визуелно приказује лепоту, често подиже и перспективу лепоте. Перцепција предела са екрана повезана је са њиховим искуствима и одразом њиховог ума. Пејзажи су и даље лепи и то је свет у којем једна млада девојка више не постоји. У гледаоцу се јавља осећај одсуства и празнине.

Још увек сте презаузети да дођете и до Србије у којој гледаоци воле Ваше филмове, а видеће ускоро и „Поезију”?

Нисам ја презаузет већ сам лењ!