Pesma o izgubljenoj lepoti

15. Pusan Festival

Od našeg specijalnog izveštača

Pusan- „Ja sam uvek optimista, i to ozbiljno mislim”, rado će vam reći slavni južnokorejski scenarista i reditelj Li Čang Dong, uprkos teškim sudbinama koje predstavlja u svojim, širom sveta, nagrađivanim egzistencijalističkim filmovima, čiji su junaci u potrazi za identitetom („Zelena ribica”), za ljubavlju („Pepermint slatkiš” i „Oaza”), za nečim u šta će moći da veruju („Tajni zrak”) ili za lepotom u svetu koji nije lep, što je slučaj u njegovom poslednjem filmu „Poezija”, za koji je proletos u Kanu osvojio „Palmu” za najbolji scenario, a u Pusanu doživeo petnaestominutne ovacije.

Poznat po svojoj strasti prema realizmu, po prekoračenju granica u plastičnom predstavljanju stvarnosti kroz filmske slike, po svojoj poetičnosti, ali i po iscrpljujućim zahtevima za svoje glumce i glumice ( u „Poeziji” to je veteranka Jun Džunhe), Li Čang Dong (1954, završio korejski jezik i književnost, napisao nekoliko romana i započeo filmsku karijeru prvo kao scenarista) se odavno nametnuo kao jedan od najautentičnijih stvaralaca Južne Koreje, u kojoj je u jednom periodu bio čak i ministar za kulturu. Pre tri godine, Sinema Siti festival u Novom Sadu, priredio je retrospektivu njegovih filmova i dodelio mu nagradu „Ibis” za izuzetan doprinos svetskom filmu, koju je u ime autora primila njegova glumica Mun Sori...

U novom filmu postavljate pitanje šta je poezija u vremenu kada poezija umire, ali ujedno ukazujete i da se to pitanje može odnositi i na film. Mislite da poezija nagoveštava kraj filma?

Samo sam hteo da dobacim ovo pitanje publici. Ona je ta koja sada drži ključ odgovora na ovo pitanje. U svakom slučaju, jedno od mojih mišljenja o poeziji jeste da je ona pevanje u ime nečijih emocija i misli. Ukoliko bi me neko pitao zašto snimam filmove odgovorio bih rekavši: „Ja pričam tvoju priču, u tvoje ime”.

I u predhodnim filmovima, koji su uvek imali i univerzalno značenje i emociju, možemo reći da ste pričali naše priče u naše ime, a sada ste nam ponudili i novu vrstu izazova – poeziju gde joj mesto nije, u okruženju maloletničkog nasilja?

Prirodno je da snimam filmove trudeći se da ponudim ljudima nešto za razmišljanje. Može da zvuči kontradiktorno to što sam kroz poeziju ispričao jednu istinitu priču o grupi maloletnih učenika iz jednog malog, ruralnog mesta, koji su brutalno silovali svoju školsku drugaricu. To se desilo pre nekoliko godina i taj događaj je ostavio snažan utisak na mene. A onda, jedne noći, dok sam boravio u Japanu, u Kjotu, na televizijskom ekranu u hotelskoj sobi, gledao sam program namenjen uspavljivanju gostiju – znate ono: tipični lepi pejzaži, let ptica iznad čiste i mirne reke sa čijih obala ribar baca udicu... U tom trenutku, poput munje u glavi mi je sinulo da film, koji govori na temu podmuklog zločina, ne može imati drugačiji naziv do „Poezija”. U glavi mi se stvorio lik šezdesetogodišnje žene, pomalo dementne, koja ide na časove poezije i vidi oko sebe samo lepotu, dok je njen unuk osumnjičen za strašan zločin.

Prvi put u filmu bavite se i temom demencije?

Demencija je bila reč koja mi je pala na pamet gotovo istovremeno sa spoznajom tri ključna elementa filma: naslov „Poezija”, ženski lik koja u svojim šezdesetim godinama prvi put piše poeziju, starica koja se sama brine o unuku-tinejdžeru. Kako moja protagonistkinja napreduje u učenju poezije, tako počinje da zaboravlja reči. Demencija jasno aludira na smrt.

U filmu jedna od polaznica kursa pisanja poezije deli svoje iskustvo bola i kaže da ima nešto lepo u bolu?

Ne znam da li je bol lep, ali pitam se šta bi značila lepota bez bola. Jedno od mojih početnih pitanja u filmu je zašto smo čitali poeziju? Razmišljao sam puno o tome i mislim da smo zapravo to činili tražeći lepotu, jer stvarnost nije lepa. Taj odnos me je zaintrigirao, to iskonsko traganje za lepotom i iskonski prolazak kroz bol života.

Učitelj poezije polaznicima kursa ne govori ništa o tehnikama pisanja, već insistira jedino na „stvarnom viđenju stvari”?

Tako je. „Videti stvari dobro” odnosi se na poeziju ali se takođe odnosi i na film. Neki filmovi nam pomažu da vidimo svet oko sebe u drugačijem svetlu, neki nam dozvoljavaju da vidimo samo ono što želimo da vidimo, dok nas izvesni filmovi čuvaju od toga da bilo šta vidimo.

Čini se da je „Poezija” i Vaš najličniji film?

Ne bih rekao da je ličniji od mojih predhodnih filmova, ali činjenica je da ostavlja više stvari gledaocima na razmišljanje. Ovo je film zasnovan na procesu pražnjenja.

Poslednjih pet minuta filma dok se kamera kreće kroz pejzaže grada u kojem je odrasla mrtva devojka, čuju se stihovi Vaše junakinje, starice Mije. Kako biste želeli da publika završi ovaj film?

Da podižu pojam lepoteTHR­: The last­ f­iv­e-minu­te­s ­of th­e ­film w­ere po­et­ry in it­self­. dok gledaju prizore i čuju i osećaju pesmu. Kada film vizuelno prikazuje lepotu, često podiže i perspektivu lepote. Percepcija predela sa ekrana povezana je sa njihovim iskustvima i odrazom njihovog uma. Pejzaži su i dalje lepi i to je svet u kojem jedna mlada devojka više ne postoji. U gledaocu se javlja osećaj odsustva i praznine.

Još uvek ste prezauzeti da dođete i do Srbije u kojoj gledaoci vole Vaše filmove, a videće uskoro i „Poeziju”?

Nisam ja prezauzet već sam lenj!