Меланхолична душа Брисела

Од нашег сталног дописника

Брисел, октобра – Има ли у Бриселу живота изван дипломатије, великог бизниса и институција Европске уније и Нато? Има, али често није уочљив на први поглед. У емигрантском граду у којем су староседеоци рођени у њему само најбројнија мањина, међу хиљаду житеља у просеку се налазе припадници 45 нација. Питање које често мучи све те силне емигранте, привремене или трајне, јесте има ли овај кишовити град душу?

За староседеоце нема дилеме, душа града одавно је интернационализована, али за тим не треба жалити – исплатило се. Остаци духа који постепено ишчезава могу се још пронаћи у полумраку бриселских пивница – у бразеријама са дрвеним клупама испуњеним дуванским димом у којима конобари примају наруџбине искључиво на француском језику. Тамо где је време стало.

Закони ЕУ о чувању здравља и животне средине доносе се овде, али пивнице у Бриселу и даље вешто измичу забранама пушења. За разлику од чувених париских бистроа где је пушење забрањено чак и у баштама или амстердамских кофи шопова у којима је дозвољено пушење марихуане, али не и дувана, у Бриселу и даље може да се пуши свуда где се не служи храна.

Ствар је јасна, тамо где се пуши ту се и пије. Али не као у галами острвских пабова и минхенских пивница или жамору београдских кафана, него у шапату оригиналних масивних ентеријера из прве половине 20. века где влада тешка меланхолија и где се точе тешка пива. Уз пригушена светла унутра и вечито сиво небо напољу разговори теку полако, а спора је и услуга. Ако су дошли сами или желе осамљеност, гости натенане бистре новине, часописе и стрипове којих увек има.

Музика обично није типични део атмосфере ових места, али ако је шанкер добро расположен или ако му није по вољи што неки нови гости гласно разговарају на страном језику, пустиће им песме Сержа Гензбура, Шарла Азнавура или Едит Пјаф. Ако сте ви неупућени, а шанкер изузетно нељубазан, он ће саслушати вашу наруџбину на енглеском или неком другом страном језику и одговорити: „Извините ово је Белгија, ми говоримо француским језиком”.

Тај шанкер или власник бразерије не мора бити националиста, иако се Фламанци можда не би сложили са том тврдњом, али то је његов начин да вам каже – молим вас, цео град сте ми окупирали и од њега начинили међународну зону, па оставите ми макар овај ћошак који желим да сачувам за себе. Брисел је заједница франкофона, њихова енклава у Фландрији – а фламански је такође званичан језик у Краљевини Белгији.

И Фламанци имају своје чуваре ватре међу угоститељима у Бриселу. Ако је нешто заједничко свим Белгијанцима (барем колико и фудбалским навијачима) то је љубав према пиву.

Фламанске пивнице разликују се од већ описаних у неколико важних детаља. Осим што су веће, оне су и бучне, а енглески језик је у равноправној употреби. Ако бисте тамо затражили пиво на француском језику, добили бисте га, а шанкер би вам на фламанском саопштио колико треба да платите.

Разумеју се они, али не желе да говоре оним другим језиком, то је суштина национализма који је поделио Фландрију и Валонију и увео Белгију у стање перманентне политичке кризе.

Други разлог сталне кризе је што је Фландрија богатија, а многољуднија. Устав не дозвољава прегласавање, а договора нема, па нема ни владе. Фламанске странке траже измене изборног система у региону Брисела, а валонски политичари су против.

Али то нису једина искушења за Брисељане. У Брисел се у последњих две деценије доселило на десетине хиљада службеника европских и других међународних институција који добро зарађују. Цене некретнина вртоглаво су порасле. Многи староседеоци изнајмили су своје куће или станове и отишли на имања изван града, у Ардене или негде још даље.

Они који су остали у граду са својим бразеријама поделили су се на оне који су укинули пушење да би наставили да служе храну од које стижу највећи приходи и на оне који нипошто нису желели да избаце пепељаре из својих локала. Сматрају себе последњим преосталим борцима за стил живота из златних времена бриселске обнове, боемије и слободе. Пре окупације емиграната, док су још били већина у свом граду који је имао душу.

Владимир Јокановић