Melanholična duša Brisela

Od našeg stalnog dopisnika

Brisel, oktobra – Ima li u Briselu života izvan diplomatije, velikog biznisa i institucija Evropske unije i Nato? Ima, ali često nije uočljiv na prvi pogled. U emigrantskom gradu u kojem su starosedeoci rođeni u njemu samo najbrojnija manjina, među hiljadu žitelja u proseku se nalaze pripadnici 45 nacija. Pitanje koje često muči sve te silne emigrante, privremene ili trajne, jeste ima li ovaj kišoviti grad dušu?

Za starosedeoce nema dileme, duša grada odavno je internacionalizovana, ali za tim ne treba žaliti – isplatilo se. Ostaci duha koji postepeno iščezava mogu se još pronaći u polumraku briselskih pivnica – u brazerijama sa drvenim klupama ispunjenim duvanskim dimom u kojima konobari primaju narudžbine isključivo na francuskom jeziku. Tamo gde je vreme stalo.

Zakoni EU o čuvanju zdravlja i životne sredine donose se ovde, ali pivnice u Briselu i dalje vešto izmiču zabranama pušenja. Za razliku od čuvenih pariskih bistroa gde je pušenje zabranjeno čak i u baštama ili amsterdamskih kofi šopova u kojima je dozvoljeno pušenje marihuane, ali ne i duvana, u Briselu i dalje može da se puši svuda gde se ne služi hrana.

Stvar je jasna, tamo gde se puši tu se i pije. Ali ne kao u galami ostrvskih pabova i minhenskih pivnica ili žamoru beogradskih kafana, nego u šapatu originalnih masivnih enterijera iz prve polovine 20. veka gde vlada teška melanholija i gde se toče teška piva. Uz prigušena svetla unutra i večito sivo nebo napolju razgovori teku polako, a spora je i usluga. Ako su došli sami ili žele osamljenost, gosti natenane bistre novine, časopise i stripove kojih uvek ima.

Muzika obično nije tipični deo atmosfere ovih mesta, ali ako je šanker dobro raspoložen ili ako mu nije po volji što neki novi gosti glasno razgovaraju na stranom jeziku, pustiće im pesme Serža Genzbura, Šarla Aznavura ili Edit Pjaf. Ako ste vi neupućeni, a šanker izuzetno neljubazan, on će saslušati vašu narudžbinu na engleskom ili nekom drugom stranom jeziku i odgovoriti: „Izvinite ovo je Belgija, mi govorimo francuskim jezikom”.

Taj šanker ili vlasnik brazerije ne mora biti nacionalista, iako se Flamanci možda ne bi složili sa tom tvrdnjom, ali to je njegov način da vam kaže – molim vas, ceo grad ste mi okupirali i od njega načinili međunarodnu zonu, pa ostavite mi makar ovaj ćošak koji želim da sačuvam za sebe. Brisel je zajednica frankofona, njihova enklava u Flandriji – a flamanski je takođe zvaničan jezik u Kraljevini Belgiji.

I Flamanci imaju svoje čuvare vatre među ugostiteljima u Briselu. Ako je nešto zajedničko svim Belgijancima (barem koliko i fudbalskim navijačima) to je ljubav prema pivu.

Flamanske pivnice razlikuju se od već opisanih u nekoliko važnih detalja. Osim što su veće, one su i bučne, a engleski jezik je u ravnopravnoj upotrebi. Ako biste tamo zatražili pivo na francuskom jeziku, dobili biste ga, a šanker bi vam na flamanskom saopštio koliko treba da platite.

Razumeju se oni, ali ne žele da govore onim drugim jezikom, to je suština nacionalizma koji je podelio Flandriju i Valoniju i uveo Belgiju u stanje permanentne političke krize.

Drugi razlog stalne krize je što je Flandrija bogatija, a mnogoljudnija. Ustav ne dozvoljava preglasavanje, a dogovora nema, pa nema ni vlade. Flamanske stranke traže izmene izbornog sistema u regionu Brisela, a valonski političari su protiv.

Ali to nisu jedina iskušenja za Briseljane. U Brisel se u poslednjih dve decenije doselilo na desetine hiljada službenika evropskih i drugih međunarodnih institucija koji dobro zarađuju. Cene nekretnina vrtoglavo su porasle. Mnogi starosedeoci iznajmili su svoje kuće ili stanove i otišli na imanja izvan grada, u Ardene ili negde još dalje.

Oni koji su ostali u gradu sa svojim brazerijama podelili su se na one koji su ukinuli pušenje da bi nastavili da služe hranu od koje stižu najveći prihodi i na one koji nipošto nisu želeli da izbace pepeljare iz svojih lokala. Smatraju sebe poslednjim preostalim borcima za stil života iz zlatnih vremena briselske obnove, boemije i slobode. Pre okupacije emigranata, dok su još bili većina u svom gradu koji je imao dušu.

Vladimir Jokanović