Нова мишоловка

Као ретко када, и то усред кризе, спектакуларно је повећан број кандидата за звање најсрећнијих људи на свету. Традиционалним такмацима, комшијама оних којима је „цркла крава”, тек заљубљенима или венчанима, родитељима новорођенчади, излеченима од тешких болести или повреда, непоколебљивим пријатељима, добитницима највиших признања за стваралаштво, необјашњиво узлетелима у службеној хијерархији, уживаоцима у сопственом незнању, освајачима астрономских премија на лутрији, прикључена су 33 чилеанска рудара.

Извучени су из урушеног рудника бакра и злата после рекордног заробљеништва (69 дана) у подземном царству и просто не знају шта ће са собом од среће, коју с њима дели и васцели свет, славећи их као симболе могућности да се сви извучемо из кризе којој не назиремо крај. У њима као да се види весник модернизације поретка, по коме се велика срећа рађа из велике несреће…

Пре него што су постали јунаци, били су жртве, речи су чилеанског психолога Серхија Гонсалеса, које је пренео АП. Знатно мањи публицитет добила је сликовита студија његовог колеге и земљака Алберта Итуре, прослеђена затрпаним рударима. У њој им је, као оно што их чека после хепиенда, по наводима мадридског „Паиса”, Итура приказао: миша са шлемом, пред мишоловком са сиром у њој.

Миш је симбол рудара (у рупи). Сир је очекивање од изласка на светлост дана. Шлем је заштита од оног што их чека по превазилажењу невоља. А мишоловка представља ризик да се постане жртва разлика између оног како се замишљао повратак „на овај свет” и оног какав јесте (уз упозорење да ће се у њу свакако упасти ако се заподену приче „ко је више пропатио” – затрпани или они који су чекали њихово избављење).

Мишоловка (како је насловљена и једна од најигранијих представа по делу Агате Кристи) у том виду, налази се готово на сваком кораку. Наперена да шчепа сваког ко није опремљен шлемом (одговарајућим упутствима за прилагођавање маштаног стварном).

Психолози сматрају да ће чилеанским несрећницима па срећницима, најтеже бити да се „врате у нормалу” из које су принудно одсуствовали 69 дана, а првих 17 и без контакта са спољним светом где их сада чекају понуде за уносно уновчавање прича о томе шта су све и како преживели. Ништа мањим се не чини ни сличан изазов целом свету – може ли се вратити у нормалу после три године (од почетка волстритског па глобалног финансијског лома) избивања из ње, а поготову после процеса, неупоредиво дужег од израњања из чилеанског „Хада”.

Испоставило се, наиме, да се афирмисала крилатица кинеског својевременог реформатора Денг Сјаопинга да „није важно да ли је мачка (или мишоловка) црна или бела, већ да је важно да лови мишеве”. Ко је, донедавно, могао да замисли да ћемо да зависимо од курса кинеске монете, пита се уредник америчког магазина „Форин полиси” Моисес Наим. Ни излазак рудара из јаме где су били „живи сахрањени” не може се поредити с „чудом” да се финансијски поредак света, после пада европског комунизма изједначеног с „крајем историје” у верзији Френсиса Фукујаме, све више заснива на курсном усмеравању из Пекинга коме је на челу Комунистичка партија, и да се, истовремено, глобална економска осовина истрајно премешта са Атлантика на Пацифик.

Никоме није лако да остане „нормалан” при налетима покуда и похвала жељеном или постојећем стању. Иако ми овде, напољу махом важимо за пример неусклађености између неизбежности и њој супротстављене умишљености, помолио се случај који пориче такву етикету. Београдски званичници нису, наиме, пригрлили здраво за готово врхунски комплимент који им је дала гостујућа шефица америчке дипломатије Хилари Клинтон, кад је рекла, у буквалном преводу, да „Србија не само да може да буде члан ЕУ, већ да може да буде лидер у Европи, пример у Европи”.

Мада су у први мах, поготову овдашњи електронски, медији истицали то неочекивано уздизање на „могућну лидерску позицију”, превладао је скромнији, реалистичан приступ. Без недоумице у погледу предњачења: пред нама је прилично дуго реформисање, да бисмо се приближили и чланству у ЕУ чије водиље настојимо да следимо.

Насилни инциденти у Београду и Ђенови не би смели да се испоставе као препреке на том путу. И међу затрпанима у Чилеу, мањина (пет од 33) покушала је да дивљим пробојем покаже да је ефикаснија од већинске рачунице. Сви су се спасли зато што је спречено отпадништво, које је могло да угрози животе свих.

Мамац из нове „мишоловке” наставља да делује релативно. Много пре среће која их је снашла, затрпани на дубини већој од 600 метара, договорили су се да зараду од сведочанстава о проживљеностима, које су добиле ударни спољни публицитет пре унутрашње усаглашености, разделе „на равне части”.