Генерацијски испит

Свака генерација политичара, научника, уметника остаје у историји запамћене по нечем – добром или лошем, мањкавом или довршеном.

У политичком смислу, грађани Србије могу рећи да су им Карађорђева и Милошева генерација створиле претпоставке за формирање сопствене државе, да би ту мисију потпуно довршила генерација Илије Гарашанина, кнеза Михаила, Јована Ристића и нешто млађег, Николе Пашића. Биле су то две "јаке" генерације које су, спортским речником речено, направиле "разлику" с којом је Србија ушла у 20. век. На жалост, генерације које су потом уследиле нису биле толико проницљиве, без обзира на то да ли се ради о генерацији Александровог монархистичко-утопијског или о генерацији Титовог реал-социјалистичког југословенства. Но, истини за вољу, ваља рећи да су и те генерације успевале да опслужују државу и успоставе, можда не демократске, али релативно стабилне политичке поретке, који су имали и веома значајно међународно уважавање. Но, ступањем на историјску сцену Милошевићеве генерације, која је у једном моменту успела да пробуди наде грађана, ствари крећу у нежељеном смеру. Држава и институције почињу да се урушавају, а обриси друштвене и политичке анархије постају веома изражени. Коначно, читава та генерација скончава у диму петооктобарске демократске револуције, коју је сама и изазвала.

С петооктобарским променама на сцену, међутим, ступа једна нова, ако не много млађа, онда свакако модернија политичка генерација, за коју је гласао углавном млађи део Србије. Та генерација је потом, и поред свих међусобних трвења, имала три своје владе (Ђинђићева, Живковићева, Коштуничина), два председника (Коштуница, Тадић) и читав низ политичара који, заједно, обележавају оно што можемо назвати постпетооктобарским периодом. Вреди поставити питање по чему ће они остати упамћени? И шта ће оставити Србији?

Наравно, сваку генерацију у политици (као и у спорту) чине различити појединци, па тако имамо оне који играју углавном само за себе, оне који играју за тим, као и оне који не умеју да играју уопште.

И међу нашим "петооктобарцима", једни су били склонији да мисле на сопствену власт више него на државни интерес, други су више мислили на државни интерес, губећи при томе власт, док су сасвим ретки они који су у исто време имали и власт и идеју шта с њом да раде.

У свом чланку објављеном недавно у "Политици", амерички професор Гордон Н. Бардош као непристрасни посматрач каже да ће политичари који тренутно воде Србију остати јалови уколико борбу за власт претпоставе интересима државе и грађана. Наравно, без власти нема ни могућности да се било шта конкретно уради, али она никада не може бити самој себи сврха – поготово ако иза ње стоје безидејност и недовољни капацитети да се нешто паметно учини.

Но, опет остаје питање – по чему ће генерација која тренутно влада остати упамћена и шта ће оставити Србији? Не мислимо, при том, да би сада неко требало да пребира по историји и уз гусле распреда ко ће бити запамћен као "Обилић", а ко као "Бранковић", што је у освит 21. века свакако депласирано. Насупрот томе, читаву ову причу треба посматрати трезвено и једноставно се запитати да ли ће политичари који нас тренутно воде бити упамћени као "нејачки" или "силни" – што су термини са којима већ легитимно оперише званична критичка историографија. Но, на то питање не може одговорити историографија, барем не још увек, а моћи ће то тек кад се створи довољна временска дистанца. Ако желимо одговор на то питање у овоме моменту, онда га могу дати само они на које се односи – политичари садашње генерације, својим чињењем, односно нечињењем. Они најбоље својим поступцима одређују по чему ће бити упамћени.

Ако, дакле, у држави не будемо нашли квалитетне, јаке и стручне људе и ако ствар препустимо приученим апаратчицима и мудријашким полуинтелектуалцима, ова политичка генерација ће остати упамћена као она која је изгубила много тога, проћердавши указане шансе. То још више вреди за радикалску безидејну опозицију, неголи за "демократску" власт која и покушава да нешто учини. Потребни су нам људи попут оног момка из Инђије који већ годинама успешно води своју општину, која је, тако, једна од оних с најмањим степеном незапослености, а с највећим процентом инвестиција. Ако уместо таквима, предност дамо људима нпр. налик онима из Кошаркашког савеза, који у борби за власт једу снагу српске кошарке, онда ћемо бити за подсмех генерацијама после нас, једнако онако како се данас ми ругамо разноразним "нејаким Урошима". То су две могућности између којих Србија треба да се определи.

Истраживач-сарадник у Институту друштвених наука у Београду