Између Бориса и Владимира

Савремена Русија је током само петнаест година постојања прошла невероватан пут – од потпуног економског, социјалног, правног, па и војног, колапса – до убрзаног повратка у друштво најмоћнијих држава света. И то за време владавине свега два, по свему различита, човека – Бориса Јељцина и Владимира Путина. Али док је први у историју руског народа већ ушао као један од најгорих политичара 20. века, други је доспео у ситуацију да му све чешће стижу сигнали како би можда боље било да са председничке позиције и не одступа, барем за још неко време.

Време владавине првог руског председника Бориса Јељцина на Западу је често оцењивано као дефинитиван разлаз са социјалистичким идејама и покушај увођења демократије и тржишне економије. У стварности све се сводило на беспримерну пљачку државне имовине, стварање уског круга богаташа окупљених у Кремљу, бујање корупције на свим нивоима, упропашћавање војног потенцијала, криминал...

Економски геноцид

Оно што је вредело још од совјетских времена, а то су, пре свега, велики енергетски и металуршки системи, продавано је појединцима у бесцење. Према неким подацима, од овакве "приватизације" обезбеђено је свега око 600 милиона америчких долара. Почео је невиђени одлив новца у иностранство. Израз "олигарси" постао је синоним за јељциновску Русију. Ниоткуда су изникла имена Бориса Березовског, Владимира Гусинског, Михаила Ходорковског, Романа Абрамовича, Олега Дерипаске, Михаила Фридмана, Виктора Векселберга...

Неуспешне економске реформе које је предводио Јегор Гајдар, тадашњи вицепремијер, оцењене су као "економски геноцид". Такозвана, ваучерска приватизација показала се као најобичнија превара народа. Према званичним подацима, економска катастрофа која је снашла Русију била је разорнија од велике кризе која је 1929. потпуно паралисала капиталистички свет. Проценат сиротиње који је у совјетско време износио око 1,5 одсто укупног становништва скочио је средином 1993. на невероватних 39 до 49 одсто. Трачак наде указао се тек 1998. после каквог-таквог опоравка од још једног колапса, овај пут финансијског, изазваног, између осталог, наглим падом цена сировина на светском тржишту. Са те степенице, очигледно, није се могло дубље.

Својеврсни баласт новим властима представљали су и нагомилани дугови према иностранству. Наиме, Русија као наследница СССР-а није преузела само место у међународним политичким форумима него и обавезу враћања позајмљеног. А све то свалило се на леђа земљи која је сада имала скоро двоструко мање становника од претходне. Потом су кренули и етнички сукоби, Први и Други чеченски рат, тероризам... Стотине хиљада људи натерано је у избеглиштво.

Али Јељцин се показао и као непоколебљиви властодржац. Како би учврстио сопствени положај забранио је деловање Комунистичке партије СССР-а, и даље најјаче политичке снаге у земљи. У марту 1993. успео је да избегне одлуку о импичменту да би већ у септембру исте године самовољно, и супротно важећем уставу, распустио Врховни совјет и парламент. Ово је изазвало жестоку реакцију депутата и прави грађански протест. Председник ни тада није одступио. У помоћ је позвао армију и наредио бомбардовање Белог дома (парламента) у којем су се забарикадирали побуњеници. Био је то најкрвавији улични обрачун у Москви још од времена Октобарске револуције 1917. Отпор је скршен, а број погинулих цивила кретао се од званичних 187 па све до 2000. Крајем 1993. усвојен је Устав Руске Федерације, а потом су одржани и избори за нови парламент.

Борис Јељцин се није показао у добром светлу ни на међународном плану. Запад се навикао на нову Русију, неспособну да брине и о себи самој, а камоли о својим прекограничним интересима. Повремени бурни испади човека из Кремља више су увесељавали светску јавност него што су представљали озбиљно вођење политике. Утицај САД у земљама распуштеног Варшавског пакта, али и у некадашњим совјетским републикама, бивао је све јачи. Онда је уследила и агресија НАТО-а на СР Југославију. Очекивани бес Јељцина нико више није узимао за озбиљно.

Одлуку о именовању Владимира Путина за свог наследника Јељцин је донео у тренутку када је већ свима било јасно да он сам нема више ни снаге ни здравља да председникује до краја мандата. Тачно у подне, 31. децембра 1999, уз новогодишње честитке суграђанима, уморни шеф државе је обзнанио да сву власт у земљи предаје Путину.

Договор старог и новог председника био је јасан. Јељцину предстоји спокојна пензија, без помињања грешака и евентуалног позивања на одговорност за учињено или неучињено. Његови најближи сарадници остају на својим местима барем још годину дана (ово се посебно односило на новог премијера Михаила Касјанова и шефа председничке администрације Александра Волошина), олигарсима уз дужно поштовање, остају одрешене руке, и слично.

На путу повратка

Али Путин је имао и другу рачуницу. Чекао је свој тренутак. Добро је схватио улогу јавне речи и прво се обрушио на медијске магнате Березовског и Гусинског. Потом су на ред дошли и други олигарси, посебно они који су у рукама држали стратешке енергетске потенцијале. Пронаћи законске одредбе које би качиле било кога од поменутих није било нимало тешко. Мало-помало држава је поново учврстила своје позиције у економији. Један од првих задатака које је Путин себи поставио био је ревитализација војноиндустријског комплекса, традиционалне локомотиве совјетског развоја. Није ни чудно стога што је непосредно по паду чеченске престонице Грозног (2000) лично у борбеном авиону "сухој 27" одлетео у побуњену републику.

Истини за вољу, агилном председнику су наруку ишле и светске околности, пре свега нагли раст цена енергената. Вешто користећи ову чињеницу у контактима са западним лидерима Путин је успео полако да поврати Русији статус великог пословног али и политичког играча. Мада је на том путу било и клизавих степеница, попут исхитрених потеза поводом председничких избора у Украјини 2004, или краткотрајних гасних неспоразума са појединим суседима, па и већим делом Европе.