Između Borisa i Vladimira

Savremena Rusija je tokom samo petnaest godina postojanja prošla neverovatan put – od potpunog ekonomskog, socijalnog, pravnog, pa i vojnog, kolapsa – do ubrzanog povratka u društvo najmoćnijih država sveta. I to za vreme vladavine svega dva, po svemu različita, čoveka – Borisa Jeljcina i Vladimira Putina. Ali dok je prvi u istoriju ruskog naroda već ušao kao jedan od najgorih političara 20. veka, drugi je dospeo u situaciju da mu sve češće stižu signali kako bi možda bolje bilo da sa predsedničke pozicije i ne odstupa, barem za još neko vreme.

Vreme vladavine prvog ruskog predsednika Borisa Jeljcina na Zapadu je često ocenjivano kao definitivan razlaz sa socijalističkim idejama i pokušaj uvođenja demokratije i tržišne ekonomije. U stvarnosti sve se svodilo na besprimernu pljačku državne imovine, stvaranje uskog kruga bogataša okupljenih u Kremlju, bujanje korupcije na svim nivoima, upropašćavanje vojnog potencijala, kriminal...

Ekonomski genocid

Ono što je vredelo još od sovjetskih vremena, a to su, pre svega, veliki energetski i metalurški sistemi, prodavano je pojedincima u bescenje. Prema nekim podacima, od ovakve "privatizacije" obezbeđeno je svega oko 600 miliona američkih dolara. Počeo je neviđeni odliv novca u inostranstvo. Izraz "oligarsi" postao je sinonim za jeljcinovsku Rusiju. Niotkuda su iznikla imena Borisa Berezovskog, Vladimira Gusinskog, Mihaila Hodorkovskog, Romana Abramoviča, Olega Deripaske, Mihaila Fridmana, Viktora Vekselberga...

Neuspešne ekonomske reforme koje je predvodio Jegor Gajdar, tadašnji vicepremijer, ocenjene su kao "ekonomski genocid". Takozvana, vaučerska privatizacija pokazala se kao najobičnija prevara naroda. Prema zvaničnim podacima, ekonomska katastrofa koja je snašla Rusiju bila je razornija od velike krize koja je 1929. potpuno paralisala kapitalistički svet. Procenat sirotinje koji je u sovjetsko vreme iznosio oko 1,5 odsto ukupnog stanovništva skočio je sredinom 1993. na neverovatnih 39 do 49 odsto. Tračak nade ukazao se tek 1998. posle kakvog-takvog oporavka od još jednog kolapsa, ovaj put finansijskog, izazvanog, između ostalog, naglim padom cena sirovina na svetskom tržištu. Sa te stepenice, očigledno, nije se moglo dublje.

Svojevrsni balast novim vlastima predstavljali su i nagomilani dugovi prema inostranstvu. Naime, Rusija kao naslednica SSSR-a nije preuzela samo mesto u međunarodnim političkim forumima nego i obavezu vraćanja pozajmljenog. A sve to svalilo se na leđa zemlji koja je sada imala skoro dvostruko manje stanovnika od prethodne. Potom su krenuli i etnički sukobi, Prvi i Drugi čečenski rat, terorizam... Stotine hiljada ljudi naterano je u izbeglištvo.

Ali Jeljcin se pokazao i kao nepokolebljivi vlastodržac. Kako bi učvrstio sopstveni položaj zabranio je delovanje Komunističke partije SSSR-a, i dalje najjače političke snage u zemlji. U martu 1993. uspeo je da izbegne odluku o impičmentu da bi već u septembru iste godine samovoljno, i suprotno važećem ustavu, raspustio Vrhovni sovjet i parlament. Ovo je izazvalo žestoku reakciju deputata i pravi građanski protest. Predsednik ni tada nije odstupio. U pomoć je pozvao armiju i naredio bombardovanje Belog doma (parlamenta) u kojem su se zabarikadirali pobunjenici. Bio je to najkrvaviji ulični obračun u Moskvi još od vremena Oktobarske revolucije 1917. Otpor je skršen, a broj poginulih civila kretao se od zvaničnih 187 pa sve do 2000. Krajem 1993. usvojen je Ustav Ruske Federacije, a potom su održani i izbori za novi parlament.

Boris Jeljcin se nije pokazao u dobrom svetlu ni na međunarodnom planu. Zapad se navikao na novu Rusiju, nesposobnu da brine i o sebi samoj, a kamoli o svojim prekograničnim interesima. Povremeni burni ispadi čoveka iz Kremlja više su uveseljavali svetsku javnost nego što su predstavljali ozbiljno vođenje politike. Uticaj SAD u zemljama raspuštenog Varšavskog pakta, ali i u nekadašnjim sovjetskim republikama, bivao je sve jači. Onda je usledila i agresija NATO-a na SR Jugoslaviju. Očekivani bes Jeljcina niko više nije uzimao za ozbiljno.

Odluku o imenovanju Vladimira Putina za svog naslednika Jeljcin je doneo u trenutku kada je već svima bilo jasno da on sam nema više ni snage ni zdravlja da predsednikuje do kraja mandata. Tačno u podne, 31. decembra 1999, uz novogodišnje čestitke sugrađanima, umorni šef države je obznanio da svu vlast u zemlji predaje Putinu.

Dogovor starog i novog predsednika bio je jasan. Jeljcinu predstoji spokojna penzija, bez pominjanja grešaka i eventualnog pozivanja na odgovornost za učinjeno ili neučinjeno. Njegovi najbliži saradnici ostaju na svojim mestima barem još godinu dana (ovo se posebno odnosilo na novog premijera Mihaila Kasjanova i šefa predsedničke administracije Aleksandra Vološina), oligarsima uz dužno poštovanje, ostaju odrešene ruke, i slično.

Na putu povratka

Ali Putin je imao i drugu računicu. Čekao je svoj trenutak. Dobro je shvatio ulogu javne reči i prvo se obrušio na medijske magnate Berezovskog i Gusinskog. Potom su na red došli i drugi oligarsi, posebno oni koji su u rukama držali strateške energetske potencijale. Pronaći zakonske odredbe koje bi kačile bilo koga od pomenutih nije bilo nimalo teško. Malo-pomalo država je ponovo učvrstila svoje pozicije u ekonomiji. Jedan od prvih zadataka koje je Putin sebi postavio bio je revitalizacija vojnoindustrijskog kompleksa, tradicionalne lokomotive sovjetskog razvoja. Nije ni čudno stoga što je neposredno po padu čečenske prestonice Groznog (2000) lično u borbenom avionu "suhoj 27" odleteo u pobunjenu republiku.

Istini za volju, agilnom predsedniku su naruku išle i svetske okolnosti, pre svega nagli rast cena energenata. Vešto koristeći ovu činjenicu u kontaktima sa zapadnim liderima Putin je uspeo polako da povrati Rusiji status velikog poslovnog ali i političkog igrača. Mada je na tom putu bilo i klizavih stepenica, poput ishitrenih poteza povodom predsedničkih izbora u Ukrajini 2004, ili kratkotrajnih gasnih nesporazuma sa pojedinim susedima, pa i većim delom Evrope.