Мачак стигао на славу

ЖИЧА КОД КРАЉЕВА – Необичан гост стигао је на славу Ћуковића, тачно 2. августа на Светог Илију, у село Жичу где се ова породица доселила из планинског села Шапића код Пљеваља.
Гост је искочио из грмља покрај пута, мјаукао, како Ћуковићи кажу "као дете", и ту остао и после славља. Није се одвајао од домаћина.

Реч је о мачку званом Путко, који није пристао да буде остављен, заборављен и усамљен и, ако је прича Ћуковића тачна, направио је прави подвиг – да би пронашао "своје" морао је да превали више од две стотине километара.

Препознат по белегу, фотографији...

– Нико од нас не би ни обратио пажњу на ту мачку – каже Зоран Ћуковић – да се она није упорно мувала око ногу и тужно мјаукала. Посебно се привила око моје деце Тање, Сање и Вање. Тања, иначе ђак трећег разреда основне школе, одједном је узвикнула: "То је Путко". Тако смо га звали због белих предњих ногу. Најпре нисмо поверовали, али кад смо је боље погледали и видели ту карактеристичну тачкицу коју је имао на врату, боју длаке, нешто дужи реп него што је то обично и превелике бркове схватили смо да је то наш Путко. Пронашли смо и фотографију на којој је мачак снимљен са децом. Уосталом, увек се, чак и ако оде даље од куће, одазивао на име Путко.

Ту причу потврђују и Зоранови родитељи Драгица и Анђелко који су се прошле године овде доселили. Дошли су ту код сина и снахе Наташе, пошто је Зоран, када се оженио Наташом, дошао, како се то каже, на мираз.

– Приликом селидбе хтели смо и њега да повеземо, али га тог дана није било у близини и тако је остао – прича нам бака Драгица.

– Истина, нисмо га видели ни касније, кад смо после четири месеца отишли поново у Шапиће, а то је на самој граници између Црне Горе и БиХ, да обавимо неке послове. Рекле су нам комшије да га нема откад смо се одселили. Ето, пронашао нас је, а посебно је био везан за децу, највише за Вању, која су, док нису пошли у школу, код нас проводила лета, а касније школске распусте. Тако је Путко уз њих одрастао.

Зоранова супруга Наташа нам још објашњава да и сада свако јутро кад деца крећу у школу она мора мачка да затвори у кућу, јер обавезно креће за њима. Необично је и то што своју територију брани као пас.

– Нарогуши се на друге мачке, чак и на псе кад уђу у наше двориште и успева да их отера, а стварно је одличан ловац – додаје Наташа.

Стручњаци потврђују причу

Да ли је баш све то могуће, запитали смо се, а питали смо и друге, комшије, ловце, ветеринаре... Просто је невероватно да за осам месеци мачак пређе пут дужи од две стотине километара, да безбедно "препешачи" брда, планине, реке... У селу где га, због необично великих бркова, зову и Црногорац слежу раменима, неки тврде да је могуће и наводе примере кад су своје мачке остављали по десетак километара далеко а оне су се враћале кући, неки, опет, одмахују руком.

Искусни ловац Милош Богојевић, из Конарева код Краљева, изричито тврди: "То је немогуће, мачка заборави газду за пет, шест месеци, није као пас. Још, друго би било да је однет тамо па се вратио, овако пре верујем да је реч о Путковом двојнику".

– То је могуће – каже Синиша Гаврић, ветеринар у ветеринарској станици у Краљеву. – Животиње имају одређен ниво свести што људи често не схватају. Мачка се, истина, теже веже за човека, јача је личност од пса, али је и те како привржена кад је мажена и пажена и кад човеку не служи само да лови мишеве.

Тврдећи да је то, највероватније, тај мачак, мр Божидар Максимовић, познати краљевачки ветеринар, каже да је Путков подвиг могућ.

– Мачке су, додуше, мање привржене човеку од пса, али има изузетака. Оне човека схватају као део територије, а пас као вођу чопора. Иначе, имају одлучну оријентацију, бољу од пса...