Са часова беже и одликаши

Током протекле школске године у дневнику једне елитне београдске гимназије није било дана да није било уписано најмање 20 ученика – неки зато што су закаснили на час, а већина зато што је побегла из школе. И то у само једном одељењу. Оно што је постало права мода, нарочито у школама у урбаним срединама јесте да са часова беже најбољи ђаци како би код куће учили за предмете који су њима важнији или тежи, а изостанке углавном правдају мајке које имају факултетску диплому.

– Сасвим је уобичајена слика да на часу буде само седморо-осморо деце, што није фер према осталима у одељењу. Где је у тој причи моје дете, које иде редовно на часове, учи код куће све предмете, како њој да објасним зашто не желим да јој правдам изостанке као што то раде друге мајке? Поставила сам то питање и на родитељском састанку, где су се јасно издвојиле две групе родитеља – они који су сматрали да је то етички проблематично и „ћутолози”, који су подржавали такве поступке своје деце.

– Сасвим је логично да ћу дете да подржим у учењу за предмет који је њој битан. Осим тога, крива је и школа, односно наставници… Градиво је преобимно, не може да се избори са свим обавезама, а догађа се да у једном дану деца имају по три контролна, што мислим да није чак ни по закону!

Ово је само део расправе између родитеља која се прошле недеље распламсала после промоције једне књиге о неуспеху у школи, која је указала на постојање алармантног проблема пред којим наставници и директори немоћно шире руке.

И у нашој мини-анкети по школама, директори нису били вољни да јавно признају да „у свом дворишту” имају проблем, иако истичу да су потпуно немоћни, да су санкције благе и да је на пример реакција ученика једног одељења којем је запрећено да ће бити расформирано уколико се „не доведе у ред”, била – „супер”!

Др Славица Максић из Института за педагошка истраживања каже да бежање из школе није само проблем нашег школства. TIMSS, међународно истраживање о постигнућима ученика у 60 земаља света, показало је да изостају и други ученици, а наши ђаци у поређењу са вршњацима, чак изостају значајно мање него њихови вршњаци у Немачкој и Француској, где је ситуација у државним школама драматична.

– У једном од истраживања нашег института 82 одсто основаца и 93 одсто средњошколаца навело је да бежи са часова. У првом разреду средње школе број просечних изостанака се креће од 42 до 123, у другом од 50 до 135, трећем од 42 до 134, а у четвртом од 49 до 184. Ако би се то претворило у дане, то би значило да је сваки ученик од првог до четвртог разреда практично био одсутан од три до 6,5 недеља наставе, што представља озбиљан васпитно-образовни проблем – наводи мр Душица Малинић.

По објашњењу наше саговорнице, неоправданом изостајању су склонији ученици који имају слабије оцене и слабији општи успех, док ђаци из периферних школа мање неоправдано изостају у односу на вршњаке из урбаних средина.

– Истраживања показују и да чешће изостају дечаци него девојчице, као и да деца чији су родитељи нижег образовног статуса имају већи број неоправданих изостанака – каже мр Малинић и додаје да је ово недовољно истражен педагошки феномен који може да представља индикатор климе у одељењу, односно симптом нечега што се збива у ученицима, нека врста поруке да у школи налазе нешто што не желе, што не одобравају или не могу да прихвате.

А на питање зашто ученици изостају, она одговара да је у основи тежња да се избегну неугодности за које знају или претпостављају да ће им се догодити ако присуствују неком од часова.

– Истраживачи су већ 2004. године утврдили и да већина успешних ученика изостаје из истог разлога са наставе као и неуспешни ђаци, а посебно забрињава податак да родитељи, претежно мајке са високошколском спремом често оправдавају изостанке, што представља лош модел понашања родитеља који у себи садржи поруку обезвређивања значаја оцене, знања, па и школе у целини – каже истраживач.

Поред тога, ученици изостају јер нису научили лекцију, а и досада на часу представља један део разлога школског апсентизма, посебно међу средњошколцима са слабим оценама.

Др Славица Шевкушић из истог Института наводи пример са наставничких семинара на којем је један од њих рекао да када уђе у одељење у свим очима види „мртво море”. На изненађење присутних, који су били убеђени да наставник предаје неки досадан предмет, он је одговорио да предаје историју уметности у гимназији. Кроз разговор је ипак утврђено да нису баш сва деца „мртва” на часу, да има и оних који су заинтересовани за предмет, а да има кривице и до градива потврдио је наставак приче – када је неко запитао да ли у уџбенику постоји макар једна лекција о графитима, одговор је, наравно, био одречан.

Сандра Гуцијан

-------------------------------------------------

За 10 неоправданих у затвор

Изостајање је било регулисано законом још у 19 веку. Према распису министра просвете и црквених дела, један непосећени час или један недолазак у цркву узимао се као један изостанак. Наставник је сам одлучивао да ли је један изостанак оправдан или не, за мање од пет је одлучивао директор, а за више од пет Наставнички збор. Казна за изостанак од пет до 10 пута био је затвор, а за више од 40 пута ученик је могао да буде удаљен из школе за ту школску годину.