Уредбама по спорту

Аплаузи које је Влада Србије заслужила доносећи Уредбу о националним признањима и наградама за посебан допринос развоју и афирмацији спорта полако се стишавају, а  њену важност за наш спорт не може да оспори ни чињеница да има великих асова који њоме нису обухваћени. Међутим, национална признања и новчане награде, иако имају несумњив мотивациони елемент, не могу да реше основни проблем српског спорта – недостатак званичног системског решења, са свим оним што то подразумева.

Закон о спорту, који би требало да унесе ред у ову област, упркос спорадичним изјавама министра просвете и спорта Слободана Вуксановића да је све усаглашено, и даље је далеко од Народне скупштине. Чињеница да се у Нацрту Устава реч спорт уопште не помиње (не рачунајући став којим се у надлежност локалних самоуправа дефинише и изградња и одржавање спортских објеката), нимало не охрабрује спортисте и спортске посленике који нестрпљиво чекају Закон о спорту.

То није само формални, већ суштински проблем на шта нас упућује и искуство са бившом Државном заједницом која такође није "препознавала" спорт. Ако највиши акт једне земље нема однос према некој делатности фактички нема ни обавезу да је регулише законом, а ни да је финансира.

Неким областима друштвене надградње – којој спортско стваралаштво несумњиво припада – као што су научно и уметничко стваралаштво, уставотворци су посветили члан 71 и зајемчили "творцима научних и уметничких дела" морална и материјална права у складу са законом, уз још драгоценију алинеју: "Република Србија подстиче и помаже развој науке, културе и уметности".

Спортско стваралаштво, без сумње, требало је да се нађе у овом друштву као једна од делатности од посебног друштвеног, односно државног интереса.

На то нас, уосталом, упућују и многобројне изјаве државних функционера, укључујући и још свеже после успеха Оливере Јевтић, кајакаша, веслача, тенисерки и ватерполиста.

Ипак, раскорак између декларативног и стварног и даље постоји.

Нови систем спорта који се успоставља у Србији захваљујући дијалогу невладиних организација какве су Олимпијски комитет Србије и Спортски савез Србије и Министарства просвете и спорта заједно са Управом за спорт, засад нема неопходне темеље. Став да се убудуће финансирају само програми из области спорта, који садрже све неопходне критеријуме и параметре за праћење и контролу рада, Влада није прихватила "на прву лопту". Наиме, захтев Олимпијског комитета Србије за "суфинансирање активности система спорта Србије" (тј. ребаланс буџета), којим су обухваћени и изградња система спорта, масовни и врхунски спорт па и припреме олимпијских кандидата, држава није решила повољно.

Време пролази, Пекинг 2008. је све ближи, а поготово квалификациона олимпијска такмичења, а национални олимпијски комитет и спортски савези нису у стању да припреме олимпијских кандидата реализују онако како је предвиђено...

Истина, чује се и да ће се неопходна средства за олимпијске припреме ускоро издвојити новом уредбом, али то је гашење ватре а не спречавање пожара.

Дакле, прећуткивање спорта у Уставу, кашњење Закона о спорту и помало комотан однос државе у погледу финансирања спорта, дакле и сопственог представљања на међународној спортској сцени, указују да у Србији још не постоји јасна национална стратегија у области спорта.