Uredbama po sportu

Aplauzi koje je Vlada Srbije zaslužila donoseći Uredbu o nacionalnim priznanjima i nagradama za poseban doprinos razvoju i afirmaciji sporta polako se stišavaju, a  njenu važnost za naš sport ne može da ospori ni činjenica da ima velikih asova koji njome nisu obuhvaćeni. Međutim, nacionalna priznanja i novčane nagrade, iako imaju nesumnjiv motivacioni element, ne mogu da reše osnovni problem srpskog sporta – nedostatak zvaničnog sistemskog rešenja, sa svim onim što to podrazumeva.

Zakon o sportu, koji bi trebalo da unese red u ovu oblast, uprkos sporadičnim izjavama ministra prosvete i sporta Slobodana Vuksanovića da je sve usaglašeno, i dalje je daleko od Narodne skupštine. Činjenica da se u Nacrtu Ustava reč sport uopšte ne pominje (ne računajući stav kojim se u nadležnost lokalnih samouprava definiše i izgradnja i održavanje sportskih objekata), nimalo ne ohrabruje sportiste i sportske poslenike koji nestrpljivo čekaju Zakon o sportu.

To nije samo formalni, već suštinski problem na šta nas upućuje i iskustvo sa bivšom Državnom zajednicom koja takođe nije "prepoznavala" sport. Ako najviši akt jedne zemlje nema odnos prema nekoj delatnosti faktički nema ni obavezu da je reguliše zakonom, a ni da je finansira.

Nekim oblastima društvene nadgradnje – kojoj sportsko stvaralaštvo nesumnjivo pripada – kao što su naučno i umetničko stvaralaštvo, ustavotvorci su posvetili član 71 i zajemčili "tvorcima naučnih i umetničkih dela" moralna i materijalna prava u skladu sa zakonom, uz još dragoceniju alineju: "Republika Srbija podstiče i pomaže razvoj nauke, kulture i umetnosti".

Sportsko stvaralaštvo, bez sumnje, trebalo je da se nađe u ovom društvu kao jedna od delatnosti od posebnog društvenog, odnosno državnog interesa.

Na to nas, uostalom, upućuju i mnogobrojne izjave državnih funkcionera, uključujući i još sveže posle uspeha Olivere Jevtić, kajakaša, veslača, teniserki i vaterpolista.

Ipak, raskorak između deklarativnog i stvarnog i dalje postoji.

Novi sistem sporta koji se uspostavlja u Srbiji zahvaljujući dijalogu nevladinih organizacija kakve su Olimpijski komitet Srbije i Sportski savez Srbije i Ministarstva prosvete i sporta zajedno sa Upravom za sport, zasad nema neophodne temelje. Stav da se ubuduće finansiraju samo programi iz oblasti sporta, koji sadrže sve neophodne kriterijume i parametre za praćenje i kontrolu rada, Vlada nije prihvatila "na prvu loptu". Naime, zahtev Olimpijskog komiteta Srbije za "sufinansiranje aktivnosti sistema sporta Srbije" (tj. rebalans budžeta), kojim su obuhvaćeni i izgradnja sistema sporta, masovni i vrhunski sport pa i pripreme olimpijskih kandidata, država nije rešila povoljno.

Vreme prolazi, Peking 2008. je sve bliži, a pogotovo kvalifikaciona olimpijska takmičenja, a nacionalni olimpijski komitet i sportski savezi nisu u stanju da pripreme olimpijskih kandidata realizuju onako kako je predviđeno...

Istina, čuje se i da će se neophodna sredstva za olimpijske pripreme uskoro izdvojiti novom uredbom, ali to je gašenje vatre a ne sprečavanje požara.

Dakle, prećutkivanje sporta u Ustavu, kašnjenje Zakona o sportu i pomalo komotan odnos države u pogledu finansiranja sporta, dakle i sopstvenog predstavljanja na međunarodnoj sportskoj sceni, ukazuju da u Srbiji još ne postoji jasna nacionalna strategija u oblasti sporta.