Држава нема кичму

Избор увек постоји, па чак и када је сужен. Не бих рекла да је све тако црно. Било је и тежих периода, гледано историјски, па су се рађала и одгајала деца, каже у разговору за „Политику” глумица Наташа Нинковић, која у омнибус филму о материнству „Неке друге приче” тумачи главну улогу у српској причи у режији Ане Марије Роси.

Рађање новог живота тематски, од конкретног до метафоричног значења, оквир је овог омнибуса, а српска прича анализира и питање освете, односно, треба ли на злочин одговорити злочином.

– Не мислим да је освета решење и да на злочин треба одговорити злочином, али ако се већ догоди, у обзир се морају узети све околности. Лично, никада тако не бих реаговала, али српска прича управо нуди једну причу, где је стање свести тако да преко ноћи убица постаје жртва, а жртва убица. Све је то обавијено шармом и смехом да не знате какав став да заузмете. Говоримо о оном стању свести када се пређе граница, када гоњени постаје гонитељ. Значи, долазимо до тога да је освета увек погрешан избор – сматра Наташа Нинковић, која игра у овом филму о проблемима и сензибилитету младих генерација у државама произашлим из некадашње СФРЈ, о њиховим дилемама, сумњама, надањима и страховањима, али и о кризи друштва и морала.

– Мене интересује стање Србије у односу на нормалну, јаку државу, са успостављеним вредностима и системом, и у том смислу ме не занимају земље бивше СФРЈ, и није ми јасно то стално поређење: мораш да стигнеш негде, да би могао да се поредиш – каже наша саговорница, која сматра да Србија ка Европској унији иде неким обрнутим редом.

– Не свиђа ми се тај инфериорни однос који имамо према неким комшијама, а да не говорим о ономе што ми сматрамо да је Европа. Из тог инфериорног и искомплексираног односа који имају челни људи према европским интеграцијама и шта они све под тим претпостављају, произлази моје супротстављање и према стварима које би ми се у неким нормалним околностима допале. Волела бих да смо у ситуацији да нас они зову, а да ми кажемо: Нема потребе, хвала! Шта да причамо када смо ми у ситуацији да скинутих панталона, са милион удараца, погнути до пода и без икаквог достојанства нешто молимо. Па, шта да мислим о томе? Знам да нам је та иста Европа неопходна јер очигледно ми сами не умемо ништа, и то ме чини некада тужном, некада очајном, а некада равнодушном, као уосталом и већину грађана у овој земљи, или у овом расулу од земље – указује Наташа Нинковић, која као и већина грађана Србије осуђује насиље које се недавно одиграло у Београду, и додаје да је „насиље овде одавно свеприсутно, само се на њега сада реаговало, пошто је било толико очигледно”.

– Ко је одговоран? То је опет питање државе која нема кичму па и када постоји неки леп покушај, он нема на шта да се ослони. Зар није насиље када скидаш успешног човека зато што није политички подобан или држање полуписмених на власти зато што су подобни. А тек насиље којим смо бомбардовани у разним фармама, ријалитијима, квизовима у ударним терминима, тако да насиље над неким ко је другачији, ко другачије мисли и осећа не изненађује – сматра Наташа Нинковић, и додаје да „изненађује чињеница да та, ипак, шачица људи није контролисана, чак напротив, и да има толику моћ”.

И. Аранђеловић