Зашто је Броз, добар скроз

,,Бравар је био најбољи. Био и остао”, јесте тврдња која је потврђена у истраживању о томе како грађани Србије виде транзицију из социјализма у капитализам које је обављено септембра 2010. на узорку од 1.813 испитаника. Резултати су показали да чак 81 одсто испитаних мисли да је било најбоље за време социјализма. Да ли су баш сви носталгични?

Нису, зато што се у ,,црвеној носталгији” прожима жал са аутентичним сећањем. То је особени дискурс транзиције и део колективног памћења од Естоније до Албаније. Реч је о нарочитој напетости између сећања на социјализам које није непријатно, али га је тешко признати, јер је ова прошлост службено оцрњена. Носталгија је алтернативно сећање на позитивне садржаје оне прошлости која је званично осуђена као негативна. Она свакако припада дихотомном и једностраном, варљивом топлом утопијском сећању. Југоносталгичари траже рај у Титовом времену, али и нешто више. Наиме, насупрот либерализму који је лишен утопије, а данас и за многе безнадежна реалност, у титоизму је било наде и вере у боље сутра. Оживљавање Тита јесте антитеза добу у ком је ишчезла вера да ће бити боље. Другим речима, носталгија јесте и жал за добом које је било испуњено надом. Уколико се сложимо да је нада важан сегмент самоодређења и мотивације, онда се данашњи нестанак наде не може дефинисати једноставно као доказ раније вештине великог преваранта и илузионисте – Тита. Титоизам данас не памтимо само због тога што нам је нудио лепу будућност, за разлику од савременог опорог неолиберализма који реалистично нуди само ризично друштво? Разлика између титоизма и транзиције јесте сложенија од разлике између наметнуте илузије и изабраног реализма.

Титосталгија јесте и резултат егзактног поређења конкретних аспеката друштвене сигурности у социјализму и у транзицији: рата и мира, прогона и међуетничке трпељивости, упослености и незапослености, бесплатне и скупе здравствене заштите и школовања, затворених и отворених граница, умерене и високе стопе криминала и сл. О томе сведоче резултати егзактних емпиријских истраживања које сам наводио у својим радовима.

Зато треба разликовати топлу југосталгију од хладног и реалистичног поређења титоизма са садашњицом. Треба се слојевито сећати: ,,Ниси смео много рећи, али си смео свугде лећи”. Не заборавити ни то да је од предратног статичног полуписменог стагнантног друштва европске периферије социјализам овде створио средње развијену европску земљу.

Та земља је нестала, а у њеном рушењу су учествовале чак и широке масе. Како онда објаснити раширени жал за прошлим код истих маса? Да ли садашња економска криза доприноси стварању погрешне слике о социјализму, како мисле критичари носталгије? Ствари су сложеније. Пре ће бити да највећи део који је учествовао у рушењу власти комуниста није ни желео капитализам него солидарност и минимум правне државности, слободу говора и крај диктата партијске бирократије. Незадовољници су, с разлогом упозорава С. Жижек, тражили нешто као ,,људски социјализам”. Овај циљ је био мутна мешавина нереалних очекивања споја капиталистичких демократских слобода и материјалне сигурности. Врло брзо је срушени Берлински зид заменио нови зид између богатих и сиромашних. Пошто нема левичарских партија да каналишу ново незадовољство, шири се носталгија која не подлеже диктату сећања јер владајући не могу да је контролишу. Памћење Тита је заправо симболички оквир који исказује потребе одређених група. Тито је метафора, симбол сигурности код сиротиње и тоталитаризма код елита. Док демонизацију титоизма плански каналишу моћни, титосталгија се спонтано буди код подвлашћених. Премда је код носталгије сећање једини рај из коjег нисмо истерани, ипак је она субверзивна, антисистемска и еманципаторска. А они који носталгију своде на празну илузију близу су гледања да је постојеће судбина.

професор Филозофског факултета у Београду