Браво и бууу у националном театру

Премил Петровић вечерас први пут диригује у Народном позоришту. Са Фигаром је већ лакше, он се, памте хроничари Опере, више пута „женио” на овој сцени. Нова режија Моцартове „Фигарове женидбе” поверена је Јагошу Марковићу, премијера је припремана за 42. Бемус, а поменути диригент дебитант је са каријером, у којој опера има значајно место. На том путу прва станица био је Рекс, где је, средином деведесетих, покренуо Музичко позориште, а уследиле су премијере савремених домаћих опера, међу којима је и „Зора Д” Исидоре Жебељан. Данас наш саговорник живи у Берлину, где је и завршио студије дириговања.

Врата Опере отворила Вам је нова директорка Катарина Јовановић, која ће на сцени бити Грофица. Некад сте заједно почињали. Како данас видите овај генерацијски сусрет у театру у коме вас досад није било?

Вест да је она на челу Опере доживео сам као да се догодила револуција у Народном позоришту. Ми смо некад у Рексу, а била је ту и редитељка Бојана Цвејић, правили оно што није опера у класичном поимању тога, већ позориште. Мислим да смо имали чудну ситуацију у Београду: све битно што се догађало на пољу опере дешавало се изван те куће, званичне Опере. Имао сам утисак да Народно позориште спава. Ту се праве традиционалне оперске представе, са мало везе са музичким позориштем какво постоји на Западу. Кад кажем битно, мислим на две ствари: савремену интерпретацију класичног репертоара и савремену домаћу продукцију. Било је пуно наших покушаја, и преговора, да се са таквим стварима уђе у ову кућу али добродошлице није било. Са Бемусом су искуства далеко боља. Са Катарином се Опера отвара и мислим да постаје музичко позориште.

Ипак, ево Вас у театру којем сте се својевремено замерили као диригент из публике...?

– То је скоро анегдота. Бојана (Цвејић) и ја били смо на фестивалу у Бајројту. Кад се тамо представа заврши, деси се прави „рат” у публици. Једни вичу „браво”, други „буууу”. Ми тада млади, надобудни, дошли смо у Народно позориште на премијеру и урлали бууу, бууу... Буквално, цело позориште се окренуло ка нама. После нам је поручено: Ови никад неће радити код нас! У свету је то нормално и немам ништа против оваквих реакција, једино што бих волео да после представе разменим мишљење са онима који негодују.

Моцарт је очигледно један од „ваших” композитора. Зашто?

Он је узбудљив и жив. Али, код нас доминирају есенцијалистички стереотипи: леп, хармоничан, лак, лепршав... А у критикама његових савременика писало је и: сувише екстравагантан, сувише романтичан, агресиван, груб, претеран... Током два века, различите генерације радикално су мењале мисао о Моцартовом делу. Оно што смо ми сада радили је приближавање изворном Моцарту. Не да правимо музеј већ живе људе, како је он то желео. Не лепе певаче, већ истинске личности. Скратили смо и оркестар, да по величини буде сличан оном који је први изводио „Фигарову женидбу”. Код Моцарта оркестар није пратња, већ лик плус, који има свој „текст”, своју драматику, коментаре, каткад су у супротности ономе што чујемо од певача. Његова дела су драме које се певају, у њима никад нема хепиенда, али има увек утехе.

У овом постјугословенском свету идуће године огласиће се Оркестар без граница, на Вашу иницијативу. Шта ћемо тиме добити ми и регион?

– Оркестар који ће имати две ноге – једну политичку, другу уметничку. Инспирација ми је био чувени Западно-источни Диван, Јевреји и Палестинци у истом оркестру. Зашто не бисмо могли и ми нешто слично у региону који има музички потенцијал за један светски оркестар. Наше зборно место биће Охрид, одакле ћемо идуће године кренути на турнеју по овим новим земљама, а после и у Брисел, Париз и Берлин. Изводићемо Малерову Другу. Не само због стогодишњице смрти великог композитора и што је то једна изузетна, тешка симфонија, са хором и солистима, са 160 људи на сцени, већ и због симболичног значења: она почиње Посмртним маршем а завршава се Ускрснућем. Не оне некадашње земље већ ускрснућем комуникација. Не заваравајмо се, „рат” се овде још није завршио, као минска поља мржња је посејана у многим људским главама. Оркестар је једно дивно место, и симбол, јер ту слушате једни друге, нема ега, постојите, али у оквиру групе, због неких виших ствари, као што је и радост музике. Симфонијски оркестар је изванредна школа комуникације. Имамо планове за неколико сезона, 2012. радићемо „Посвећење пролећа” Стравинског, са кореографијом за двеста деце из Сарајева, из свих етничких групација.

Шта Вас чека после „Фигарове женидбе”?

– Два концерта у Београду, па путујем у Индију да тамо дочекам нову годину и да се попнем на Хималаје, до пет и по хиљада метара. Бојим се да преко те висине не бих преживео (смеје се). Следи повратак у Берлин и Шенбергов „Пјеро месечар”, дириговање у једној веома екстравагантној режији... А овде дугорочно: „Боеми”, у Народном 2013. године.

М. Шеховић