Аутошовинисти

Хрватски новинар Денис Куљиш је пре десетак година поредио српски и хрватски национализам. У кључној разлици аутор препознаје бројне тешкоће са којима се савремена Србија суочава. Куљиш пише: „...Србима је Србија опанчарска, мрска провинција, Ћуприја, Урошевац, Пожаревац, Ваљево – далеко им лепа кућа, и само би неки непоправљиви србијански драговољац, аркановац, своју твртку окрстио ’Српско-то-и-то’, јер би свима одмах зазвучало црквенославенски, православноамфилохијски, вукло на тамјан и појање, иконостасе, Кајмакчалан–Мачков камен, и на крају на поворке, краљ на воловским колима. Иди бре, где је ту бизнис, модерне ствари... Умјесто да се модернизира, Србија је побјегла од себе, колико је могла...“

Српски национализам се од суседних национализама разликује по три основа. Као прво, није тријумфовао током претходних неколико деценија. Друго, он је заиста оптерећен многобројним недоумицама: српским или југословенским концептом, европском или несврстаном оријентацијом, историјским или демократским правом, политичким или социјалним одређењем. Коначно, српски национализам једини од европских има сопствени антипод – малобројан, али снажан, политички, културни и интелектуални покрет који је суштински аутохтон и обједињује га снажна мржња према сопственом, српском народу.

Наша самомржња, србофопски аутошовинистички покрет, има стотинак година дугу, сложену и недовољно истражену историју. Поједини аутори су одавно приметили занимљиву појаву: први социјалдемократи, представници малобројне градске радничке сиротиње, критиковали су још малобројнију буржоазију и позивали српско село да са њима створи заједнички фронт политичке борбе. За то време српско село је посредством Народне радикалне странке остварило своје захтеве. Цена је била веће пореско оптерећење градова, у њима је беда била већа и нису били у стању да дају пун допринос модернизацији друштва... Семе незадовољства, фрустрације и поделе било је посејано. Ратови и југословенско искуство довели су до постепеног распада српског села, елите су постале југословенске, национализам потиснут на социјалну и политичку маргину, у верски конзерватизам. Комунистичка партија формирана је на идеји о српској „кривици“. Временом, кривица за ратове, за „поробљавање“ других народа (који су тек у Југославији створили модерне нације), за сопствено, често више него објективно и споља наметнуто заостајање, постала је у очима ових малобројних, али утицајних људи искључиво српска особеност.

Судбинско одређење је, наводно, постало извесно тек после 1990. године, када је српски народ већином остао на ветрометини између неморалних и злочиначких недемократских власти, огорчене борбе националне периферије, интереса великих сила, непријатељства суседа и социјалног радикализма просечног грађанина.

После кобног распада Југославије аутошовинистичка опција постала је у Србији легитимна, снажна и политички неопходна – како за формирање власти, тако и за комуникацију са појединим круговима у САД и ЕУ. Парадоксално, али основна поставка домаће србофобије проповеда суштинску посебност српског народа. Српски народ је према њиховом мишљењу немогуће модернизовати или реформисати демократским путем и унутрашњим снагама. Осуђен на протекторат, српски народ мора да зна да није реч о ропству, нити о доброј намери – већ о „заслуженој казни“; колективној одмазди због ратова, за (накнадно измишљену) фашистичку вертикалу српске историје; казни чији повод треба да пруже медијске кампање против демократских традиција, црквене организације, просветних установа и појединих личности из прошлости, као што су Јаша Томић, Вук Караџић, цар Душан... Зато је, тврде, неопходно да Србија помогне суседним национализмима приликом асимилације српске културе (недавно је помоћ пружила и Народна библиотека Србије!)...

Најважније извориште аутошовинизма у Србији није, међутим, штедро финансирање из појединих развијених земаља, које на тај начин остварују своје често посредне и са Србијом неповезане интересе. Није реч о скривеном национализму суседних или мањинских народа. Мегаломанија је, баш као и код српског шовинизма, кључна особеност. Значајни углавном само док живе у Србији, протагонисти овог покрета верују да су глобално важни и да свету дају некакав светао пример. Стидећи се Србије они су, за разлику од појединих својих суштински незаинтересованих вођа који су се захваљујући овоме обогатили, несвесни да без ње, овакве каква је, својим саговорницима у свету не би ништа значили.

Напредни клуб