У стању комичне немоћи

Желео сам да напишем комад о болести од које и сам болујем. То није малаксалост, није депресија, то је стање скоро комичне немоћи, утрнуће мозга, недостатак било какве снаге, физичке и менталне. „Малаксија” је супротна од наде, она је бесконачно продужени крај. За разлику од других болести које улазе у човека, код „Малаксије” човек улази у болест. Она је увек ту, једног јутра само закорачиш и више нема повратка. Постоје земље у којима је ова болест непозната. У нашој лепој земљи она је позната одавно и ретко ко је „Малаксију” избегао...

Сценариста и редитељ Милош Радовић написао је свој нови драмски текст „Малаксија”, а управо овако објашњава како је и зашто писао ово дело. Представа „Малаксија” биће премијерно изведена вечерас на сцени Звездара театра у режији Бранимира Брстине. Радовићеве јунаке тумачиће: Бранимир Брстина, Дара Џокић, Исидора Минић, Ненад Јездић, Радослав Миленковић, Јелена Петровић и Сузана Лукић.

Наслућујући да ће на сцени и у публици бити велики број „малаксичара”, Радовић је желео да их споји, да са: „љубављу и разумевањем поделе зло које их је снашло”. Управо из тих разлога „Малаксију” је испричао у жанру романтичне трагедије.

– Писање је успутна ствар код мене. Не пишем зато што морам или зато што умем, него зато што волим. И то не увек! Писао сам о болести, за сада измишљеној, коју сам осећао. Беспомоћност коју је „малаксија” изазивала код мене била је скоро комична. Нисам знао шта тачно пишем али било ми је и страшно и смешно, а то је увек добро за литературу. Измислио сам јунаке, убацио им вирус „малаксије”, заразио их и пустио да се некако извуку и оздраве. Оздравили нису а да ли су се извукли – одговор ћете наћи у једном од бољих београдских позоришта вечерас– прича Радовић.

Представа „Малаксија” бави се извесном најсиромашнијом, али и најсрећнијом породицом у Београду, која се бави крађом и препродајом струје. Романтични живот траје неко време а онда долазе багери да их изгурају – лево, десно, горе, па и доле. Багеру је свеједно. Породица се бори за голи живот, храбро, јуначки, али „малаксија” их ломи, савија, они губе снагу, попуштају. Наде нема али је будућност светла. Они верују у спас скромно, без великих захтева, било какав спас био би им одличан.

– Гледао сам комад пре неколико дана, једну скицирану, импровизовану пробу. И видео сам оно што је, чини ми се, најважније – представа се одвојила од текста и постала самостално биће. Текст је био трамбулина низ коју су творци представе склизнули и одлетели да праве своју ствар. Писани комад је функцију литерарног предлошка испунио, и нестао. А даровити глумци су ишчепркали и на сцену изнели многе неоткривене ствари, оне које нисам умео да угледам или напишем – напомиње уметник.

Милош Радовић је оригинална, необична персона у нашем културном окружењу. Себе сматра „дописним чланом савремене културне сцене”. Прави, каже, излете у култури: напише понеки комад, или сними филм у десет година...

– Не осећам да живим у транзицији, већ у некој лошој, несређеној, неинспиративној земљи. Да ли је она у транзицији, не знам. Вероватно јесте. Транзиција ваљда значи да нешто треба да се претвори у нешто друго али ја то не видим. Не видим да транзиција има јасан циљ: у шта ми желимо да се претворимо када се заврши транзиција. Шта желимо да будемо? Жеље су нам неусаглашене. Једни желе једно, други друго. Заједничког циља немамо. Каже се како је лако наћи уметничку инспирацију у хаосу. Када бих могао да бирам, ипак бих више волео да ништа не направим, а да живим у сређеном друштву – подвлачи наш саговорник.

Радовићев одбрамбени механизам, ипак, судећи по претходним делима, је смех. Сценариста је, да подсетимо, играних филмова „Мали свет”, „Барбарогеније”, „Опера Вавилон” и других. Написао је позоришне комаде „Чорба од канаринца” и „Тулумбус”, а режирао „Чаругу”. Аутор је многобројних телевизијских серија, добитник чак 65 иностраних и домаћих награда за најбољу рекламу, кампању, рекламни спот, кратки филм...

– Претпостављам да смех носим из куће. Ми смо породично на тај начин решавали проблеме. Нисмо ствари решавали онако како их решавају здрави и јаки, већ смо бежали у страну и из ћошка се смејали. Проблеми на тај начин нису решавани али ми смо били срећни јер смо их исмејали, тако нам се чинило да смо постали већи од њих и да смо их победили. Смех је био лек, не увек делотворан, али ипак лек. Међутим, док смо се ми тако клиберили и церекали, ови јаки и озбиљни су стварали и уништавали, жарили и палили, од сопственог гласа наше цијукање нису ни чули. Ми смо остали у рупи да се смејемо и пишемо, а они трескају тамо горе и владају. Тешко нама и благо њима – закључује Радовић.

Борка Г. Требјешанин