Суочавање са прошлошћу

Београдска премијера филма "Ветар који њише јечам" Кена Лоуча, овогодишњег добитника канске "Златне палме", биће одржана вечерас у 20 сати у Дому синдиката у Београду. Радња филма смештена је у Ирску двадесетих година прошлог века, када се радници на пољу уједињују у герилску војску која се суочава са немилосрдним британским "Black and Tan" одредом из Велике Британије, формираним да угуши тежње Ирске за независношћу.
"Ветар који њише јечам" приказан је на отварању овогодишњег Фестивала европског филма у Палићу, ван конкуренције. Редитељ Лоуч је био спречен да присуствује српској премијери филма али је, уместо њега, гост фестивала био глумац Порик Дилејни који тумачи једну од две главне улоге у филму.
Дилејни је управо завршио снимање серије "Тјудорови", гледаћемо га у популарној америчкој ТВ серији "Очајне домаћице", а играће и у новом филму Питера Мулана. Каријера је кренула узлазном путањом, чини се због "Ветра који њише јечам", али и због неспорног талента и спонтаности пред камером.

Примајући "Златну палму", Кен Лоуч је изразио наду да ће филм допринети суочавању Британаца са империјалистичком прошлошћу. Како Ви, као двадесет деветогодишњи Ирац, гледате на тај вишедеценијски сукоб?

– "Ветар који њише јечам" је филм који износи потресну животну причу о Ирцима. То је, пре свега, ирски филм, али је и филм о британској историји. Колико год да се чини да је филм локалан, он говори о вишевековном универзалном сукобу два брата. Он је интернационални, баш као што Лоуч о себи мисли да је интернационалиста, а не националиста. С друге стране, не може да се избегне наше виђење онога што су Британци чинили у Ирској; и они се морају суочити са том прошлошћу. Занимљива је прича с краја 12. века по којој су Британци окупирали Ирску са изговором да је препуна варвара, нецивилизованих и неуких људи. Права слика окупације била је чињеница да је у Ирској тада постојала велика библиотека са књигама о историји, политици и религији. Ирска је одувек била земља учених људи и мислилаца чије се идеје нису свиђале британској власти. О историји која се одиграла треба говорити утемељено и после објективног детаљног истраживања и анализирања. Уколико је то данас уопште могуће.

Редитељ Лоуч има неуобичајене начине рада са глумцима. Чиме сте га убедили да сте баш Ви прави избор за лик Тедија?

– Глумом се бавим већ пет година. Студирао сам на глумачкој академији у Даблину и доста сам радио у позоришту и на телевизији. Изненадио сам се када ме је Лоуч позвао. Он не прави аудиције, већ унапред одабере глумце. Практикује да дуго разговара са глумцима о ликовима, причи, односима и карактерима, а интересује га и одакле сте, из какве породице потичете, какво је ваше животно искуство. Након првог разговора који сам прошао, на следећем сам се срео са Килијаном Марфијем. Лоуч нам је дао сценарио и објаснио шта треба да урадимо. Када смо одиграли једну сцену, Килијан и ја смо заменили улоге, тако да нисам знао ког брата ћу играти, Тедија или Демијана. Имам много заједничког са Тедијем. Исте су нам реакције на поједине ствари, сличног смо карактера, а оно што нам је највише заједничко јесте да знамо да се изборимо са одлукама које доносимо, без обзира да ли су оне праве. Мислим да је Лоуч то препознао, и да ми је због тога доделио улогу.

Каква је тренутна ситуација у ирском филму, и колико је "Златна палма" допринела успону Ваше кинематографије?

– Ирска кинематографија је прошла кроз неколико кризних година. Ступиле су на снагу пореске олакшице за снимање филмова. Влада је претила да ће их укинути, чиме је отерала многе домаће и стране продуценте. Било је ургирања, медији су доста помогли, и тако је филм ипак победио. Све је више и холивудских продуцената који снимају у Ирској. На пример, "Краљ Артур" са Клајвом Овеном у насловној улози је комплетно снимљен у Ирској. Победа нашег филма у Кану још више је допринела промовисању ирске кинематографије која ће тек показати шта све има да понуди.

Ваш филм је европско остварење које обележава ову годину. Мислите ли да ће се европски филм изборити са холивудским?

– Европски филм је скрајнут на Старом континенту. У Даблину, на пример, постоје само два биоскопа која су резервисана за европски филм а, како чујем, ни у Србији ситуација није боља. "Ветар који њише јечам" је приказиван у Великој Британији, Ирској и Аустралији. Мој пријатељ је желео да погледа филм у Сиднеју, али није успео да нађе карту јер су све већ биле распродате. Мислим да ће за добре филмове, без обзира са ког континента долазе, увек бити места у биоскопима. Публика још зна да одабере добар филм, јер жели да ужива у њему.