Не бих да гребем по празном тигању

На овогодишњем Сајму књига у Београду појавиће се две нове књиге Радована Белог Марковића: издавачка кућа „Evro-Giunti” из Београда објавила је нови роман „Госпођа Олга” (Душе и прикљученија). Реч је о  петом сегменту „ваљевског циклуса”, који још чине романи: „Кнез Мишкин у Белом Ваљеву”, „Девет белих облака”, „Оркестар на педале” и „Кавалери старог премера”, а издавачка кућа „Дневник” из Новог Сада објавила је књигу „Приче”, у којој су сабране приче „кратког метра”, уз три нове новеле.

Радован Бели Марковић (1947), пише кратке приче, новеле и романе, аутор је збирки прича: „Црни колач”, „Швапска коса”, „Године расплета”, „Живчана јапија”, „Сетебрини у Колубари”, „Ћорава страна”, „Старе приче”, романа: „Паликућа и Тереза милости пуна”, „Лимунација у Ћелијама”, „Последња ружа Колубаре”...

Књижевну славу стекао је романом „Лајковачка пруга”, који га је обележио и постао његов заштитни знак. Читав радни век Бели Марковић је провео у Лајковцу, у овој српској вароши живи и данас, у Улици војводе Мишића 74 (бившој Маршала Тита), у улици из чијег се подрума испумпава фекална канализација. Пуши словеначке цигарете „57”, које се сада производе у Македонији! Брија се и шиша у салону господина Милете Лукића, који сада води његова кћерка. Седи, повремено, у кафићу „Хавана”, јер у Лајковцу више нема кафана. Некада их је било чак тринаест. Железничари су примали плату у три дела, у пет кафана било је музике до зоре, нису се, заправо, ни затварале.

У Лајковцу, лајковачком пругом, не пролазе возови, ромиња киша, мртва јесен. С писцем разговарамо у Градској библиотеци, где је био директор до „октобарске револуције”, тамо га и данас уважавају (има место саветника директорке). Библиотеци је поклонио све своје књиге, и оне с посветом својих колега, писаца. У Лајковцу га сви ословљавају са – Књижевниче.

Петокњижје, започето романом „Кнез Мишкин у Белом Ваљеву”, каже, врхуни романом „Госпођа Олга”, што се, на неки начин, могло и предвидети, пошто се госпођа Олга појављује и у четири претходна романа, чиме је заслужила да се нађе и у посебним корицама књиге. Одлучио је да књигом о госпођи Олги заврши циклус „ваљевских романа”. Роман „Госпођа Олга” замишљен је као приповедање о поднебесном лутању душе госпође Олге, кроз виђење једног клонулог света, у клонулој вароши, над којом се наднела слутња катастрофе и рата. Реч је о Другом светском рату. Све је то, наравно, дато кроз језичко плетеније, већ виђено у четири претходна романа из овог циклуса.

– Читав циклус замишљен је пре 35 година, о чему сведоче одломци из тадашње периодике. То је било доба када су књиге и књижевни јунаци коначно загосподарили празнином у мени. Елем, госпођа Олга је романескна фантазија о могућству делимичног или потпуног брисања памћења због преиначења и понављања читавог живота. Сам наслов „Госпођа Олга” позајмио сам од Милутина Бојића, према истоименом, комичном драмату, који је своју премијеру, а бојим се и последњу представу, имао шездесетих година прошлог века – истиче Бели Марковић.

Следећи Дучићев пример, који је једну од својих песничких књига једноставно назвао „Песме”, чиме је најтачније одредио и сам садржај и суштину књиге, и сам се одлучио да књигу својих најкраћих прича, којима је придодао и три новеле, једноставно назове – „Приче”.

– У књизи су, унеколико, углађене, канонизоване приче из књига „Мале приче” и „Аша”, које су дубок наклон Милутину Ускоковићу, једном од првих и правих писаца прича „најкраћег метра”, чему сам придодао и три новеле „Пошљедњи витезови у нашој оџаклији”, „Чварци” и „Раскрштење”, које се први пут објављују у књизи – каже Марковић.

У жељи да уђемо у „пишчеву радионицу”, питамо га како се спрема за писање својих романа. Он каже: „Не спремам се за писање, читавог живота сам у најприснијем односу са својим новим текстовима. Пишем у кревету, на папирићима. Те папириће одлажем у једну кесу и када та кеса отежа онда се ’разабирам у плетиву’. Остало је техника. Када пишем романе у којима има и историје, ослањам се на сопствено знање, али да не бих помешао „доба и барјаке”, распитам се код људи који о томе више знају и којима верујем.”

Језик Радована Белог Марковића је необичан, делује старински, отежава читање његових књига. Писац измишља тај језик. Српски језик, објашњава, у својој историји више пута је мењао своју матрицу. Ако српски језик замислимо као море, онда сигурно постоје и мале увале и заливи, али свеједно, то је иста вода, исто море. Покушава да свој књижевни брод води не само пучином, већ и затонима матерњег језика. У памћењу његових предака постојале су и речи које су се ретко могле чути, али које нису изгубиле своје златно важење. Пратећи ту нит, долазио је до сличних речи, а тиме и до замишљених ситуација у којима су те речи изговаране.  

Некада се на Лајковачкој пијаци говорило бар десетак језика. Некада је на робној благајни Лајковачке железничке станице радила дама која је, хронолошки гледано, могла познавати и Бруна Шулца, пошто је била из Броховица, а сада се све свело на нас такве какви јесмо. Ми немамо с киме да се упоређујемо, већ сами са собом, а то никако није права мера.

Није Лајковчанин, вели наш саговорник, рођен је у Ћелијама, у шумадијској Колубари. Завичај је изабрао, али то није Ваљево, већ Бело Ваљево, које је сам измислио. А о Лајковцу, где никада, како мисли, није био добро виђен и добро дошаo, као пристојан човек, не жели да говори ружно, а лепо не може.

Занима нас како живи велики писац у малој српској вароши, зашто никада није пожелео да пређе у Београд, као што су то урадили толики писци пре њега, како изгледа његов радни дан?

– Ја сам раноранилац, устајем у четири ујутру, не буди ме сат, сат имам у себи. Некада сам пола сата посвећивао својим мачкама, а онда прелазио на свој књижевни посао, на приче и романе. Однедавно, иако устајем у исто време, све своје време посвећујем мачку Жући. Тренутно ништа не пишем, читам Стевана Сремца и Јанка Веселиновића. Не желим да гребем по празном тигању, уколико се деси да започнем неки нови прозни круг, почећу, на уобичајен начин, да испуњавам свој радни дан – каже Марковић.

Његов завичај увек је био у језику и књигама. Отуда није имао неку велику потребу ни да путује, ни да мења пребивалиште. Мале вароши, поуздано зна, човека доводе у недоличну близину рђавих људи, док велике вароши број рђавих људи умножавају. Одлучио је да у малој вароши, као свраб, трпи тај мали број опаких људи. „Писцу, као ни везировом слону, у касаби – није лако, али зар мислите“, пита наш саговорник, „да би везировом слону било лакше у Кнез Михаиловој улици“?

Најугодније се осећа у Белом Ваљеву, које је измишљено, али и у административном Ваљеву. Ако му, којим случајем, испадне кифла из руке, спреман је да је подигне из ваљевске прашине и поједе до краја... Једноставно, воли тај град.

Београд је престоница Србије, и то је само по себи разумљиво, да све што се књижевности тиче, пре или касније, мора да доживи престоничку оверу, уколико је о правој књижевности реч. Нада се да су, с те тачке гледишта, његове „књижевне хартије“ уреду...

Радован Бели Марковић нас води, на крају, у своје родно место, у манастир св. Ђорђа у Ћелијама, где почивају кости ратника из Колубарске битке, који су, између 16. и 25. новембра 1914. године страдали на Врачем брду. Тада је погинуо и Димитрије Туцовић.

Порта празна, нема никога.