Ne bih da grebem po praznom tiganju

Na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu pojaviće se dve nove knjige Radovana Belog Markovića: izdavačka kuća „Evro-Giunti” iz Beograda objavila je novi roman „Gospođa Olga” (Duše i priključenija). Reč je o  petom segmentu „valjevskog ciklusa”, koji još čine romani: „Knez Miškin u Belom Valjevu”, „Devet belih oblaka”, „Orkestar na pedale” i „Kavaleri starog premera”, a izdavačka kuća „Dnevnik” iz Novog Sada objavila je knjigu „Priče”, u kojoj su sabrane priče „kratkog metra”, uz tri nove novele.

Radovan Beli Marković (1947), piše kratke priče, novele i romane, autor je zbirki priča: „Crni kolač”, „Švapska kosa”, „Godine raspleta”, „Živčana japija”, „Setebrini u Kolubari”, „Ćorava strana”, „Stare priče”, romana: „Palikuća i Tereza milosti puna”, „Limunacija u Ćelijama”, „Poslednja ruža Kolubare”...

Književnu slavu stekao je romanom „Lajkovačka pruga”, koji ga je obeležio i postao njegov zaštitni znak. Čitav radni vek Beli Marković je proveo u Lajkovcu, u ovoj srpskoj varoši živi i danas, u Ulici vojvode Mišića 74 (bivšoj Maršala Tita), u ulici iz čijeg se podruma ispumpava fekalna kanalizacija. Puši slovenačke cigarete „57”, koje se sada proizvode u Makedoniji! Brija se i šiša u salonu gospodina Milete Lukića, koji sada vodi njegova kćerka. Sedi, povremeno, u kafiću „Havana”, jer u Lajkovcu više nema kafana. Nekada ih je bilo čak trinaest. Železničari su primali platu u tri dela, u pet kafana bilo je muzike do zore, nisu se, zapravo, ni zatvarale.

U Lajkovcu, lajkovačkom prugom, ne prolaze vozovi, rominja kiša, mrtva jesen. S piscem razgovaramo u Gradskoj biblioteci, gde je bio direktor do „oktobarske revolucije”, tamo ga i danas uvažavaju (ima mesto savetnika direktorke). Biblioteci je poklonio sve svoje knjige, i one s posvetom svojih kolega, pisaca. U Lajkovcu ga svi oslovljavaju sa – Književniče.

Petoknjižje, započeto romanom „Knez Miškin u Belom Valjevu”, kaže, vrhuni romanom „Gospođa Olga”, što se, na neki način, moglo i predvideti, pošto se gospođa Olga pojavljuje i u četiri prethodna romana, čime je zaslužila da se nađe i u posebnim koricama knjige. Odlučio je da knjigom o gospođi Olgi završi ciklus „valjevskih romana”. Roman „Gospođa Olga” zamišljen je kao pripovedanje o podnebesnom lutanju duše gospođe Olge, kroz viđenje jednog klonulog sveta, u klonuloj varoši, nad kojom se nadnela slutnja katastrofe i rata. Reč je o Drugom svetskom ratu. Sve je to, naravno, dato kroz jezičko pletenije, već viđeno u četiri prethodna romana iz ovog ciklusa.

– Čitav ciklus zamišljen je pre 35 godina, o čemu svedoče odlomci iz tadašnje periodike. To je bilo doba kada su knjige i književni junaci konačno zagospodarili prazninom u meni. Elem, gospođa Olga je romaneskna fantazija o mogućstvu delimičnog ili potpunog brisanja pamćenja zbog preinačenja i ponavljanja čitavog života. Sam naslov „Gospođa Olga” pozajmio sam od Milutina Bojića, prema istoimenom, komičnom dramatu, koji je svoju premijeru, a bojim se i poslednju predstavu, imao šezdesetih godina prošlog veka – ističe Beli Marković.

Sledeći Dučićev primer, koji je jednu od svojih pesničkih knjiga jednostavno nazvao „Pesme”, čime je najtačnije odredio i sam sadržaj i suštinu knjige, i sam se odlučio da knjigu svojih najkraćih priča, kojima je pridodao i tri novele, jednostavno nazove – „Priče”.

– U knjizi su, unekoliko, uglađene, kanonizovane priče iz knjiga „Male priče” i „Aša”, koje su dubok naklon Milutinu Uskokoviću, jednom od prvih i pravih pisaca priča „najkraćeg metra”, čemu sam pridodao i tri novele „Pošljednji vitezovi u našoj odžakliji”, „Čvarci” i „Raskrštenje”, koje se prvi put objavljuju u knjizi – kaže Marković.

U želji da uđemo u „piščevu radionicu”, pitamo ga kako se sprema za pisanje svojih romana. On kaže: „Ne spremam se za pisanje, čitavog života sam u najprisnijem odnosu sa svojim novim tekstovima. Pišem u krevetu, na papirićima. Te papiriće odlažem u jednu kesu i kada ta kesa oteža onda se ’razabiram u pletivu’. Ostalo je tehnika. Kada pišem romane u kojima ima i istorije, oslanjam se na sopstveno znanje, ali da ne bih pomešao „doba i barjake”, raspitam se kod ljudi koji o tome više znaju i kojima verujem.”

Jezik Radovana Belog Markovića je neobičan, deluje starinski, otežava čitanje njegovih knjiga. Pisac izmišlja taj jezik. Srpski jezik, objašnjava, u svojoj istoriji više puta je menjao svoju matricu. Ako srpski jezik zamislimo kao more, onda sigurno postoje i male uvale i zalivi, ali svejedno, to je ista voda, isto more. Pokušava da svoj književni brod vodi ne samo pučinom, već i zatonima maternjeg jezika. U pamćenju njegovih predaka postojale su i reči koje su se retko mogle čuti, ali koje nisu izgubile svoje zlatno važenje. Prateći tu nit, dolazio je do sličnih reči, a time i do zamišljenih situacija u kojima su te reči izgovarane.  

Nekada se na Lajkovačkoj pijaci govorilo bar desetak jezika. Nekada je na robnoj blagajni Lajkovačke železničke stanice radila dama koja je, hronološki gledano, mogla poznavati i Bruna Šulca, pošto je bila iz Brohovica, a sada se sve svelo na nas takve kakvi jesmo. Mi nemamo s kime da se upoređujemo, već sami sa sobom, a to nikako nije prava mera.

Nije Lajkovčanin, veli naš sagovornik, rođen je u Ćelijama, u šumadijskoj Kolubari. Zavičaj je izabrao, ali to nije Valjevo, već Belo Valjevo, koje je sam izmislio. A o Lajkovcu, gde nikada, kako misli, nije bio dobro viđen i dobro došao, kao pristojan čovek, ne želi da govori ružno, a lepo ne može.

Zanima nas kako živi veliki pisac u maloj srpskoj varoši, zašto nikada nije poželeo da pređe u Beograd, kao što su to uradili toliki pisci pre njega, kako izgleda njegov radni dan?

– Ja sam ranoranilac, ustajem u četiri ujutru, ne budi me sat, sat imam u sebi. Nekada sam pola sata posvećivao svojim mačkama, a onda prelazio na svoj književni posao, na priče i romane. Odnedavno, iako ustajem u isto vreme, sve svoje vreme posvećujem mačku Žući. Trenutno ništa ne pišem, čitam Stevana Sremca i Janka Veselinovića. Ne želim da grebem po praznom tiganju, ukoliko se desi da započnem neki novi prozni krug, počeću, na uobičajen način, da ispunjavam svoj radni dan – kaže Marković.

Njegov zavičaj uvek je bio u jeziku i knjigama. Otuda nije imao neku veliku potrebu ni da putuje, ni da menja prebivalište. Male varoši, pouzdano zna, čoveka dovode u nedoličnu blizinu rđavih ljudi, dok velike varoši broj rđavih ljudi umnožavaju. Odlučio je da u maloj varoši, kao svrab, trpi taj mali broj opakih ljudi. „Piscu, kao ni vezirovom slonu, u kasabi – nije lako, ali zar mislite“, pita naš sagovornik, „da bi vezirovom slonu bilo lakše u Knez Mihailovoj ulici“?

Najugodnije se oseća u Belom Valjevu, koje je izmišljeno, ali i u administrativnom Valjevu. Ako mu, kojim slučajem, ispadne kifla iz ruke, spreman je da je podigne iz valjevske prašine i pojede do kraja... Jednostavno, voli taj grad.

Beograd je prestonica Srbije, i to je samo po sebi razumljivo, da sve što se književnosti tiče, pre ili kasnije, mora da doživi prestoničku overu, ukoliko je o pravoj književnosti reč. Nada se da su, s te tačke gledišta, njegove „književne hartije“ uredu...

Radovan Beli Marković nas vodi, na kraju, u svoje rodno mesto, u manastir sv. Đorđa u Ćelijama, gde počivaju kosti ratnika iz Kolubarske bitke, koji su, između 16. i 25. novembra 1914. godine stradali na Vračem brdu. Tada je poginuo i Dimitrije Tucović.

Porta prazna, nema nikoga.