Луњевачки Леонардо
ГОРЊИ МИЛАНОВАЦ – Зидови Модерне галерије у граду под Рудником биће током септембра прекривени радовима академског сликара Илије Драшовића. Најпознатији овдашњи ликовни стваралац, дугогодишњи наставник и педагог, ретроспективом обележава 50 година стварања. Да изложба није само уметников јубилеј посведочило је мноштво суграђана и пријатеља на отварању, она је и овде и културни догађај године, до овог тренутка сигурно.
Пола века стваралачког прегнућа Илија Драшовић је обележио са стотину експоната (створио неупоредиво више) из својине породице и власништва бројних колекционара из земље и иностранства. Педесетогодишњи континуитет траје од бронзане скулптуре "Пијанац" (1955) до гипсаног "Портрета Лепе Влатковић", вајаног ове године. А између њих је невероватна разноврсност – ваљда нема технике и материјала у ликовној уметности који се не могу затећи на експонатима.
Преовлађују акварели, јер ко боље познаје Драшовића понајпре га зна као пасионираног акварелисту. Понајвише пејзажа, старих здања, воденица и приморских ведута ("Игало", "Охрид", "Пред олују", "Стари Травник", "Звоник на Савинцу", "Будва, стари град", "Петаковића воденица") насликано је воденим бојама. Али, подоста изложака на исту тему је и у уљу или лавираном тушу. Портрети су најчешће у оловци, угљену, темперама, акрилу. Осим слика и скулптура, урадио је много цртежа, илустрација, чак и карикатура. Додајмо да се Драшовић вешто користио још и интарзијом, сепијом, пастелом, кредом, да је, у скулптури, донео изванредне портрете обрађујући длетом камен, дрво (шљива, орах), гипс, да је створио и неколико портрета у бронзи, поред два споменута и "Портрет девојке", "Аутопортрет", "Буин" (Десимир Жижовић, познати самоуки илустратор и вајар). Таква истрајност и разноврсност су му донели епитет "Луњевачки Леонардо" (рођен у селу Луњевица).
Суштински део Драшовићевог уметничког "вјерују" је, на отварању изложбе, открио Никола Кусовац, кустос Народног музеја у Београду : "Одолео је искушењима да се приклања актуелностима које подржавају теоретичари и ликовни критичари. Драшовићев приступ бићу уметности је био лишен бриге о томе да ли ће његово дело оценити као анахроно, класично и традиционално. Тежио је само једном циљу: да се пред оним што уради не може и не сме остати равнодушан".
За крај податак који употпуњује уметнички досије Илије Драшовића. Мало је знано да се уметник успешно огледао (и још увек то чини) у осликавању иконостаса и ентеријера наших богомоља у земљи и по свету.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
