Нова српска икона

Увек је занимљиво анализирати фотографије са прослава обавештајнобезбедносних служби. Ко је позван, ко је дошао, а ко није, ко се и са ким љубио, а ко само руковао, ко је са ким причао, гестикулације, осмеси, расположење... Од фотографија објављених касније у медијима све заинтерeсоване службе, али и новинари, могу да направе своје анализе стања и у држави, у и око службе.

Дакле, коктел поводом дана БИА био је и ове године, видљиво са фотографија, врло посећен на највишем државном нивоу. После коктела у јавности је прострујала оцена једног од гостију „да остаци старе службе покушавају да се врате”. То „остаци старе службе” није баш прецизно објашњено, је ли реч о кадровима из времена Милошевића, или идејним наследницима Ранковића, Ћеће, или Крцуна. Остало је нејасно и како ти кадрови мисле да се врате? И где да се врате, у службу, или негде другде? Или што би се уопште враћали, ако нису ни одлазили?

Ако сам правилно схватио изјаве у медијима после коктела поводом дана БИА, онда је, заправо, свечано дато обећање да служба више никада неће бити политички злоупотребљена као што је била у претходним временима. Значи, служба више неће имати било каква досијеа грађана Србије, нити „материјале” о њима, оно претходно што је годинама сакупљано биће дато грађанима, нема више мајци прислушкивања грађана Србије, високи државни и партијски руководиоци више неће бити недодирљиви у сваком погледу, нема више одељења за ширење дезинформација, имена сарадника службе постаће позната јавности и сваки ће комшија сада моћи да у очи погледа свог комшију, колега колегу, а негде можда и муж жену, или обратно.

Служба је већ сада потпуно деполитизована, напуштене су методе политичког ислеђивања и традиционалног агентурног продирања у политичке организације и странке. Они који стално нешто пребацују БИА, оптужују службу за ово или оно, а желе фотеље у служби, заправо, као да нису напустили фиксацију да је служба „држава у држави”, да је сачувала нетакнуту структуру из бивших времена, да има колосалну власт и да је способна да контролише и владу, да су јој методе као и пре 30 година, методе старе стаљинске школе, да постоји забрана прикупљања и чувања негативних информација о припадницима номенклатуре, односно списак недодирљивих. Све то, наравно, није истина, али служба је и даље сумњива некима. То је та наша аутохтона верзија балканског шпијуна, доказ наше укупне политичке некултуре.

Можда је то и нормално, највећу заоставштину неких ранијих времена на овим просторима представља, заправо, одсуство осећаја за моралност. Код нас се гаји и невероватно успева цинизам за сваку врсту политичког рада или ангажовања. Тачно је, време идеализма делимично је прошло, а добро радити у служби може и неко ко није борац за идеале, баш као што и лоше посао може да обавља неко ко је за идеале. Но, узнемирујуће делује онај нови тип популизма, који својеврсни ортодоксни неолиберализам комбинује са необузданом политиком безбедности. То је поглед на демократију по критеријуму рентабилности. Држава мора да има своје достојанство, али је питање да ли се то постиже само и искључиво преко ауторитативног извршног органа власти.

Да ли због свега онога што нам се догађа расте и ауторитарно искушење и где? Да ли терет модерног живота води нарастању чежње за једним ауторитетом, који људима са самоопредељењем одузима и одговорност за сопствени живот? Је ли БИА у том контексту и нова српска икона из које увек зрачи дискретни историјски инстинкт? Да ли данас на БИА политичке странке имају исти утицај као некада Савез комуниста Србије на ДБ Србије? Односно колико су данас партије јавни и државни домен потчиниле свом утицају? Јачем или слабијем него некада у бившим режимима?

Боримо ли се ми то против нихилизма, или је то наш позициони хендикеп? Хоће ли моћ економских династија бити ограничена, а медијски картели распуштени? Хоће ли доћи до „флексибилизације” не само друштвеног система, већ и политичког система? Најаве промене Устава већ су ту. Или је наша демократија прегрејана, а ми се сви скупа већ неко време налазимо у једној врсти трајног популистичког узбуђења попут масе уграђене у фасаде демократије? И какве све то везе има са прославом дана БИА?

Па има, они су тамо сурови професионалци и знају да се против мањка демократије једино може борити уз помоћ вишка демократије. Јер слике са коктела поводом дана БИА показале су колико је страствена свест грађана Србије о томе шта значи живети у једном слободном поретку...