Мали, а велика паметница

У Прихватилиште свакодневно стижу нова деца. Она остају овде и дуже од месец дана колико је неписано правило да бораве. Проводе време у игри, учењу, дружењу, гледању цртаћа и филмова, креативним радионицама и у разговорима са васпитачима, који брину о њима као да су њихови најрођенији. Остају ова дечица овде све док се не проучи куда с њима даље да би имали безбрижно одрастање.

Немања и Иван стигли су ових дана. Ивана сам препознала из Свратишта, а Немању сам први пут срела овде. Немања, као старији брат коме је десет година, зрело је размишљао када је одлучио да ухвати брата за ручице и дођу у Прихватилиште како не би били сами и на улици.

– Мислим да ће нас послати у дом. То је много, много боље него да се мучимо без пара, хране и смештаја – почиње њихову причу Немања, дечак густе коврџаве косе, тамне пути, интересантне лепоте и помало косих очију, иначе причљивији од две године млађег брата. Делује као да је мелез.

– Деда по мајци ми је био Јапанац – објашњава уз осмех и додаје да су га и до сада питали о пореклу због необичне боје лица и косих очију.

Немања и Иван су живели с родитељима у једном од лепих градова у унутрашњости. Одрастали су у породици у којој се није имало много, али је било довољно да не буду гладни и боси. А онда, како Немања рече, отац је нешто лоше урадио, не зна тачно шта, али је због тога морао да оде на издржавање казне која му је изречена.

– Тата је био под истрагом у Београду. Тада нас је мама ухватила за руке и довела у Београд. Ја сам понекад одлазио у Свратиште, а Иван је сваки дан био тамо да би се дружио са децом.

– А ти?

– Ја сам волео да учим сам јер нисам ишао у школу. Читао сам и писао стално. И рачунао. Тата ми је својевремено написао азбуку и ја сам је савладао. Учио ме и да бројим.

Немања је баш бистро дете. Самоук је, а течно и без граматичких грешака прича да је све пријатно изненадио у Прихватилишту.

– Волео бих да завршим школу, да будем аутомеханичар као мој тата. Имао је и радњу. И ја бих да имам аутомеханичарску радњу.

У Прихватилиште су дошли јер је Немања желео да он и брат буду смештени у дом како би им се ове жеље испуниле. Мајка им се у међувремену преудала и запоставила их је, што је Немањи засметало и није се премишљао да ли да потражи помоћ за себе и брата или не. Решење је било Прихватилиште и очигледно да није погрешио.

Снежана Прљевић

----------------------------------------------

Деци од срца

Сваки динар донације Прихватилишту за децу и Прихватној станици добро је дошао.

Динарски рачун: Прималац: Завод за васпитање деце и омладине, Булевар ослобођења 219, 11000 Београд. Сврха уплате: Уплата за пројекат „Победи за децу Прихватилишта бр. 08-979”. Број рачуна: 840-1421761-32

Девизни рачун: Сврха уплате: Донација за пројекат „Победи за децу Прихватилишта”

01-504100-100007693-000000-0000 – Девизни рачун Републике Србије – РС – Завод за васпитање деце и омладине, Београд

ИБАН број: РС 35908504100000769397

Уплату у еврима у корист рачуна Завода за васпитање деце и омладине, Београд, на број: 01-504100-100007693-000000-0000 код Народне банке Србије, Краља Петра 12, Београд, Република Србија