Mali, a velika pametnica

U Prihvatilište svakodnevno stižu nova deca. Ona ostaju ovde i duže od mesec dana koliko je nepisano pravilo da borave. Provode vreme u igri, učenju, druženju, gledanju crtaća i filmova, kreativnim radionicama i u razgovorima sa vaspitačima, koji brinu o njima kao da su njihovi najrođeniji. Ostaju ova dečica ovde sve dok se ne prouči kuda s njima dalje da bi imali bezbrižno odrastanje.

Nemanja i Ivan stigli su ovih dana. Ivana sam prepoznala iz Svratišta, a Nemanju sam prvi put srela ovde. Nemanja, kao stariji brat kome je deset godina, zrelo je razmišljao kada je odlučio da uhvati brata za ručice i dođu u Prihvatilište kako ne bi bili sami i na ulici.

– Mislim da će nas poslati u dom. To je mnogo, mnogo bolje nego da se mučimo bez para, hrane i smeštaja – počinje njihovu priču Nemanja, dečak guste kovrdžave kose, tamne puti, interesantne lepote i pomalo kosih očiju, inače pričljiviji od dve godine mlađeg brata. Deluje kao da je melez.

– Deda po majci mi je bio Japanac – objašnjava uz osmeh i dodaje da su ga i do sada pitali o poreklu zbog neobične boje lica i kosih očiju.

Nemanja i Ivan su živeli s roditeljima u jednom od lepih gradova u unutrašnjosti. Odrastali su u porodici u kojoj se nije imalo mnogo, ali je bilo dovoljno da ne budu gladni i bosi. A onda, kako Nemanja reče, otac je nešto loše uradio, ne zna tačno šta, ali je zbog toga morao da ode na izdržavanje kazne koja mu je izrečena.

– Tata je bio pod istragom u Beogradu. Tada nas je mama uhvatila za ruke i dovela u Beograd. Ja sam ponekad odlazio u Svratište, a Ivan je svaki dan bio tamo da bi se družio sa decom.

– A ti?

– Ja sam voleo da učim sam jer nisam išao u školu. Čitao sam i pisao stalno. I računao. Tata mi je svojevremeno napisao azbuku i ja sam je savladao. Učio me i da brojim.

Nemanja je baš bistro dete. Samouk je, a tečno i bez gramatičkih grešaka priča da je sve prijatno iznenadio u Prihvatilištu.

– Voleo bih da završim školu, da budem automehaničar kao moj tata. Imao je i radnju. I ja bih da imam automehaničarsku radnju.

U Prihvatilište su došli jer je Nemanja želeo da on i brat budu smešteni u dom kako bi im se ove želje ispunile. Majka im se u međuvremenu preudala i zapostavila ih je, što je Nemanji zasmetalo i nije se premišljao da li da potraži pomoć za sebe i brata ili ne. Rešenje je bilo Prihvatilište i očigledno da nije pogrešio.

Snežana Prljević

----------------------------------------------

Deci od srca

Svaki dinar donacije Prihvatilištu za decu i Prihvatnoj stanici dobro je došao.

Dinarski račun: Primalac: Zavod za vaspitanje dece i omladine, Bulevar oslobođenja 219, 11000 Beograd. Svrha uplate: Uplata za projekat „Pobedi za decu Prihvatilišta br. 08-979”. Broj računa: 840-1421761-32

Devizni račun: Svrha uplate: Donacija za projekat „Pobedi za decu Prihvatilišta”

01-504100-100007693-000000-0000 – Devizni račun Republike Srbije – RS – Zavod za vaspitanje dece i omladine, Beograd

IBAN broj: RS 35908504100000769397

Uplatu u evrima u korist računa Zavoda za vaspitanje dece i omladine, Beograd, na broj: 01-504100-100007693-000000-0000 kod Narodne banke Srbije, Kralja Petra 12, Beograd, Republika Srbija