Жртва транзиције сади – нафту

Главни непријатељ човека у транзицији је – паника. Кад прочита своје име на огласној табли међу десетинама отпуштених он поцрвени, заледи се, кожа му се најежи, задрхти му доња усна, удари му врућина у чело. Њему је све пропало. Срушио се свет. Је л’ неко умро, пита га пријатељ који га среће на аутобуској станици. Није, одмахује жртва транзиције, да сам умро било би ми лакше!

А да ли је баш све пропало? Има ли наде за човека од 50 година који се нашао на улици? Чиме да се бави професор историје коме су дали 4.000 евра отпремнине и показали му врата? Наш савет је да паметно инвестира отпремнину. Не треба никада заборавити: једна врата се затварају, друга се отварају.

Ево предлога. У Шиду већ ради фабрика за производњу биодизела. Општина Зрењанин најављује америчко-мађарску гринфилд инвестицију од скоро 300 милиона евра, такође, за фабрику биодизела. Јасно је да ће сваки ћошак Србије добро доћи за садњу биљака од којих се прави нафта. Већ сада потражња далеко премашује понуду. Елем, редослед потеза следи логику посла.

Наш отпуштени професор историје са 4.000 евра у џепу прво треба да закупи земљиште. Пошто нови закон о државном земљишту дозвољава и приватним лицима закуп, препоручујемо да узме 20 хектара. Држава има у власништву око 400.000 хектара. Земљиште даје у закуп на 20 година. Цена годишње закупнине креће се између 3.000 и 17.000 динара по хектару, у зависности од квалитета. Реалан просек је 5.000 динара. Дакле, професор историје већ је потрошио око 1.250 евра.

Следећи корак је договор о ангажовању механизације за основну обраду, сетву и вађење. Тржишна цена је између 120 и 130 евра по хектару. На то ће потрошити још 2.600 евра; сабрано са претходним, уз додатак текућих трошкова, пут, бензин, ручкови, мобилни, уз максималну штедњу, износи равно онолико колико је добио за отпремнину.

Вештачко ђубриво, семе, средства за заштиту добиће од предузећа која се баве откупом уљане репице. Има их на десетине и ничу као печурке. Пошто је потражња већа од понуде, њихов интерес је да вежу произвођача за себе тако да оно што уложе одбију од рода. А принос уљане репице по хектару је између 2,5 и три тоне, ближи горњој граници ако су примењене све агротехничке мере. Откупна цена је 180-205 евра по тони, одбитак за семе и ђубриво око 80 евра по тони.

Пре коначног рачуна, јавља се и држава која стимулише садњу уљане репице са 7.000 динара по хектару, а очекује се да ће за следећу сетву стимулација износити и 10.000.

Теоријски, професор зарађује око 250 евра по хектару. Расходи су 275 а приходи (код приноса од 2,5 тоне) 530 евра. Пракса може да покаже и другачије резултате, при чему треба имати на уму да уљана репица спада у отпорне биљке.

Гаранције за успех нема. Ни у великом ни у малом бизнису профит није сигуран, као што нема сигурности у ономе што је професор мислио да је најсигурније – његово ушушкано скромно плаћено стално радно место. Уствари, нешто је ипак сигурно: ако брзо не инвестира отпремнину, остаће без капитала. А шта ће онда? Па нешто ће и да заради рукама – ако је здрав. Зато – прст на чело и без панике.