Аутошовинисти или патриоте?

У тексту под насловом „Аутошовинисти“ („Политика“, 22. октобар 2010 ) историчар Чедомир Антић тврди да „српски национализам једини од европских има сопствени антипод – малобројан, али снажан, политички, културни и интелектуални покрет који је суштински аутохтон и обједињује га снажна мржња према сопственом, српском народу”.

Тај јединствени, „аутошовинистички покрет“ има, по Антићу, „стотинак година дугу, сложену и недовољно истражену историју“. Он је, међутим, посебну пажњу скренуо на период „после кобног распада Југославије“, када је, како наглашава, „аутошовинистичка опција постала у Србији легитимна, снажна и политички неопходна – како за формирање власти, тако и за комуникацију са појединим круговима у САД и ЕУ“.

Аутор написа тврди да „аутошовинисти“ воде медијске кампање против српских демократских традиција, црквене организације, просветних установа и појединих личности из прошлости. Он као жртве те кампање посебно помиње Јашу Томића, Вука Караџића и цара Душана.

Могуће је, наравно, да и овде – као и у другим земљама – има оних који заиста мрзе свој народ. Али, у те несрећнике сигурно не могу да се сврстају сви они који, рецимо, критички говоре о овој или оној домаћој институцији, личности или појави.

Да ли су, на пример, „аутошовинисти“ они који су се у медијима упорно, али безуспешно, противили намери Шешељевих радикала да у центру Новог Сада подигну споменик Јаши Томићу? И да ли су поступили као непатриоте када су тврдили да град не би требало да ода такву почаст аутору антисемитског памфлета „Јеврејско питање“ и човеку који је осуђен и затворен зато што је на новосадској железничкој станици ножем убио познатог српског политичара, публицисту и уредника листа „Браник“ Мишу Димитријевића? Или, с друге стране, да ли су патриоте они који су те чињенице покушали да прикрију или релативизују да не би „каљале“ лик и дело Јаше Томића?

И на крај крајева, ко каже да онај ко понекад критички суди о домаћим појавама, личностима и институцијама – не чини то у најбољој намери и у најбољем интересу своје државе и свог народа? И зар, онда, он таквим својим делањем, које често тражи много интелектуалног поштења и моралне храбрости, а понекад и велике личне жртве и свесно излагање ризику да буде проказан као „аутошовиниста“, и то у „комуникацији са појединим круговима у САД и ЕУ“ – не заслужује да га цене као патриоту?

новинар из Новог Сада