Autošovinisti ili patriote?

U tekstu pod naslovom „Autošovinisti“ („Politika“, 22. oktobar 2010 ) istoričar Čedomir Antić tvrdi da „srpski nacionalizam jedini od evropskih ima sopstveni antipod – malobrojan, ali snažan, politički, kulturni i intelektualni pokret koji je suštinski autohton i objedinjuje ga snažna mržnja prema sopstvenom, srpskom narodu”.

Taj jedinstveni, „autošovinistički pokret“ ima, po Antiću, „stotinak godina dugu, složenu i nedovoljno istraženu istoriju“. On je, međutim, posebnu pažnju skrenuo na period „posle kobnog raspada Jugoslavije“, kada je, kako naglašava, „autošovinistička opcija postala u Srbiji legitimna, snažna i politički neophodna – kako za formiranje vlasti, tako i za komunikaciju sa pojedinim krugovima u SAD i EU“.

Autor napisa tvrdi da „autošovinisti“ vode medijske kampanje protiv srpskih demokratskih tradicija, crkvene organizacije, prosvetnih ustanova i pojedinih ličnosti iz prošlosti. On kao žrtve te kampanje posebno pominje Jašu Tomića, Vuka Karadžića i cara Dušana.

Moguće je, naravno, da i ovde – kao i u drugim zemljama – ima onih koji zaista mrze svoj narod. Ali, u te nesrećnike sigurno ne mogu da se svrstaju svi oni koji, recimo, kritički govore o ovoj ili onoj domaćoj instituciji, ličnosti ili pojavi.

Da li su, na primer, „autošovinisti“ oni koji su se u medijima uporno, ali bezuspešno, protivili nameri Šešeljevih radikala da u centru Novog Sada podignu spomenik Jaši Tomiću? I da li su postupili kao nepatriote kada su tvrdili da grad ne bi trebalo da oda takvu počast autoru antisemitskog pamfleta „Jevrejsko pitanje“ i čoveku koji je osuđen i zatvoren zato što je na novosadskoj železničkoj stanici nožem ubio poznatog srpskog političara, publicistu i urednika lista „Branik“ Mišu Dimitrijevića? Ili, s druge strane, da li su patriote oni koji su te činjenice pokušali da prikriju ili relativizuju da ne bi „kaljale“ lik i delo Jaše Tomića?

I na kraj krajeva, ko kaže da onaj ko ponekad kritički sudi o domaćim pojavama, ličnostima i institucijama – ne čini to u najboljoj nameri i u najboljem interesu svoje države i svog naroda? I zar, onda, on takvim svojim delanjem, koje često traži mnogo intelektualnog poštenja i moralne hrabrosti, a ponekad i velike lične žrtve i svesno izlaganje riziku da bude prokazan kao „autošovinista“, i to u „komunikaciji sa pojedinim krugovima u SAD i EU“ – ne zaslužuje da ga cene kao patriotu?

novinar iz Novog Sada