Утакмица у којој мора да се победи

Иницијатива "Политике" о одређивању државе порема спорту и кроз Устав изазвала је позитивне реакције у спортској, па и у делу политичке јавности, и на ту тему сигурно ће бити још доста речи у периоду доношења Устава, а пре свега у јавној расправи.

Спорт, пре свега спортски радници најављују да неће седети скрштених руку и да ће покушати да искористе снагу српског спорта, масовност, квалитет, резултате и традицију да би овај део друштвене надградње добио статус какав  заслужује. О томе сведоче и данашњи саговорници "Политике"...  

"Жабљак" не сме да се понови

– Наш спорт је добио све велике битке које је водио у спортским аренама, а једина утакмица у којој није победио је настојање да уђе у систем и постане уставна категорија на нивоу државе. Истина имали смо га на републичком нивоу у време савезне држави, али на највишем нивоу не. Слично је било и у борби за министартсва спорта. Дуго га нисмо имали, па смо га брзо изгубили, а као замену добили прво секретаријат, па ништа, тако да је садашња ситуација у којој је спорт један од ресора у Министарству просвете и спорта бољитак у односу на претходни период.

Разлог за то вероватно лежи у томе што се ми у спорту угланом налазимо по страни политичких процеса, нисмо довољно информисани и не реагујемо на време. Слично је и сада. Први "папир" је завршен без речи спорт и сада је, сигурно, тешко да се то промени, али спорт не сме да дозволи себи луксуз да и ову шансу прокоцка. Мислим да ни уставотворци не би требало то да учине. Спорт је с једне стране један од најпознатијих и најцењенијих брендова ове државе, а као делатност налази се у нивоу науке, уметности и културе. Зар је проблем уз науку, културу и уметност додати реч спорт, не због пуког додавања, већ због значаја спорта који се данас прожима са свим другим областима живота, од здравља и одбране, преко просвете и привреде, до иностраних послова, односно представљања земље у иностранству.

Невероватно је да спорт данас има толико пријатеља у власти и јавности – велику подршку имамо од председника, премијера и већине министара – а да га у овој фази израде Устава нема. Спорт не тражи ништа што му не припада, већ жели да се нађе тамо где му је место. Ми не смемо да дозволимо да нам се понови "Жабљак" када су нас уставотворци, међу којима је било људи који су били инволвирани у спорт, изоставили из Устава.Зато апелујем на експерте, господу Лончара и Хибера да превазиђу свој однос према спорту и буду великодушни као што су то спортисти, да саслушају аргументе спорта. Када спорт постане уставна категорија неће бити никаквих забуна ни око Закона о спорту ни других докумената који регулишу и друге области које се преплићу са спортом и физичком културом, – сматра Ђорђе Перишић, бивши министар спорта, сада председник Извршног комитета "ЕЈОФ Београд 2007".   

Спорт је у Европи основно људско право

– У Европској унији спорт спада у основна људска права, а при том мисли се пре свега на спорт за све, на рекреацију, на школски спорт... Наравно, то се односи и на врхунски спорт, а код нас због тешке материјалне ситуације у којој се налази спорт мора да се односи још више, међутим не сме све да се сведе само на врхунски спорт.

Вежбање, рекреација и спорт морају да буду саставни део живота модерног човека, не желимо ваљда да се сви претворимо само у гледаоце спортских приредби. То није циљ којим Европа тежи,  и због тога је важно да спорт у свој својој комплексности постане уставна категорија, – каже Петар Стакић, генерални секретар Асоцијације Спорт за све Београда.

Француска као пример

Држава мора јасно да каже да је спорт један од националних интереса. Није фраза да су спортисти наши најбољи амбасадори. Треба се угледати, на пример, на Француску која је каскала за нама, а данас је спортска велесила зато што је њена власт дала спорту високо место. Наша држава мора да издваја из буџета много више новца за спорт него до сада. У супротном, јаз између напредних земаља и нас биће још већи, - упозорава Предраг Бојић, директор Кошаркашког савеза СЦГ.

Уставотворци ослобођени од физичког

Спорт је пре свега важан због здравља нације а тек онда због међународног престижа. И сиромашне земље и богате се баве спортом, у различитим условима, и теже за успесима од шаха до формуле 1. Имајући у виду шта је спорт донео нашој земљи, да нас чак у свету називају спортским феноменима, чудно је да спорта нема у Уставу. Код нас постоји ретка златна нит у којој нас неки спортови, попут ватерпола, редовно усрећују, а неки као свици у ноћи на махове показују свој сјај као што су то у појединачним спортовима радили атлетичари Вера Николић, Ненад Стекић, данас тенисери Новак Ђоковић, Ана Ивановић и Јелена Јанкопвић... Прво што ми пада на памет кад размишљам о положају спорта у нашој држави, јесте то да су они који су писали Устав били ослобођени фискултуре. Ако они не знају како то треба да се уради, могу да питају оне који знају. Кад сам ја студирао права било је у овој земљи великих правника а сад баш нисам сигуран... – рекао је Божидар Маљковић, четвороструки клупски првак Европе у кошарци и члан Стручног савета кошаркашке организације.

Улагање важно колико и награђивање

Спорт је код нас годинама бележио изванредне резултате а није га било у Уставу у којем би убудуће, у сваком случају, требало да нађе своје место. Српски спорт заслужује и да има своје министарство. Да бисмо постизали врхунске резултате морамо много да улажемо у спорт, али не треба то да буде само брига спонзора већ то треба системски решавати. Држава треба да додели спорту место које је он заслужио. Морамо да будемо реални – друге земље улажу много више од нас. Ипак, видим да се нешто ипак помиче с мртве тачке: повећан је буџет за спорт, освајачи олимпијских медаља су добили награде... По мени, подједнако је важно колико ће се улагати у спортисте а не размишљати само о томе како их наградити кад постигну успех – изјавио је прослављени кошаркашки репрезентативац Дражен Далипагић.