Сумња у искреност

Да ли ће нови закон о финансирању политичких странака чије се усвајање очекује до краја године померити Србију са неславног 83. места Транспаренсијеве ранг-листе најкорумпиранијих држава? Вероватно хоће, уколико се закон буде дословно спроводио. Неко ће приметити да је и постојећи закон уз све мањкавости омогућавао контролу партијских финансијских токова. Па зашто се није спроводио?

Одговор на то питање дао је Венсан Дежер десетак дана пре него што је из Берлина стигла вест да Србија са индексом перцепције корупције 3,5 већ три године шлајфује у месту. Амбасадор ЕУ у Београду је упозорио да је политичка воља кључ због чега Србија није испунила прокламоване циљеве из Стратегије у борби против корупције коју је својила скупштина 2005. године.

Да је корупција после „хашког питања” и решавања проблема са Приштином трећи кључни услов у даљем напредовању у европским интеграцијама подсећа нас и Кони Абел, координаторка Транспаренси интернешенела за југоисточну Европу. Брисел, наиме, поучен лошим искуством Летоније и Румуније у овој области нема намеру да понавља исту грешку са Србијом. То значи да нема напредовања ка ЕУ уколико не изградимо снажна и одржива регулаторна тела и антикорупцијске институције који ће бити независни од утицаја споља, пре свега од спреге партијско-тајкунских елита.

Оцена да је финансирање политичких странака годинама невидљив генератор корупције постало је некако опште место. То потврђују и људи из странака, али не видимо да је због тога одговарао неки партијски функционер.

Из ДС-а обећавају да ће новим законом о финансирању странака завести ред у овој области. Време ће врло брзо показати да ли можемо да им верујемо на реч. Међутим, потенцијални извори корупције нису само начини како партије намичу паре у своју касу. Лош изборни закон, али и постојање фамозних „бланко оставки”, такође, остављају простор да разне интересне групе закулисно остварују своје политиче циљеве.

Слободан Бељански, члан Одбора Агенције за борбу против корупције, објашњава да је најизразитија корупција политичка, и то она која потиче из „кадровске вртешке” која омогућава „размештање безвредних, али покорних дилетаната из политичких странака у управне и надзорне одборе, од којих се за узврат тражи да чине или не спречавају бројна кршења закона”.  

Да упркос прокламованој борби против корупције лични и партијски интереси још преовлађују над општим, видело се и летос када је амандманом Владана Батића измењен Закон о Агенцији за борбу против корупције и омогућено да одборници и посланици задрже и функције у извршним органима власти до краја мандата.

И све док власт буде доносила законе који се селективно спроводе , јавност ће сумњати у њену искреност. Jeр борба против корупције можда почиње тако што због мита „падне” неки несавестан лекар или професор, али се не може завршити на томе. Зато је пример Хрватске поучан. Према истраживању агенције Ипсос плус 57 одсто грађана сматра да је руководство ХДЗ-а знало да се владајућа странка незаконито финансира из средстава јавних предузећа и министарстава.