Српски и албански ђаци заједно у Немачкој

Кинзелсау – Не памте у средњој економској школи у Кинзелсауу, градићу у близини Штутгарта, да се на једном месту говорило више језика – немачки, енглески, српски, албански, шпански, грчки, турски, а било је и споразумевања по систему „рукама и ногама”. Око 30 ученика и наставника стручне школе „Свети Сава” и средње школе „Сезаи Сурои” из Бујановца, недељу дана су били гости ђака школе „Каролине Брајтингер” у главном граду Хоенлое области, на југу Немачке. Милан, Данило, Миљана, Александар, Стефан, Милица, Марија, Александра, Станислава, Владан, Аднан, Бехар, Гзим, Љујзим, Љавдим, Рукија, Егзона, Мераље, Шенур и Севџан део су „Партнерства на делу”, пројекта немачке и америчке владе у оквиру којег ће се дружити и учити више од 1.500 ђака и наставника из 60 економских школа из Србије и Немачке.

Како нам је објаснио др Хајнц Тео Нипхаус, у програму који спроводе Институт за одрживе заједнице и Европски покрет у Србији и немачка организација за техничку сарадњу ГТЗ учествоваће око 100 наставника и директора, а планирано је да 750 ђака из Србије посети школе у Немачкој и да исто толико немачких ученика дође у Србију. До сада је склопљено 10 партнерстава, а у плану је још 20.

Оно по чему су Бујановчани посебни, јесте што су то једине две школе које су из истог града пријавиле учешће на конкурсу и што су се у аутобусу за Немачку заједно нашли ђаци српске и албанске националности.

Иако нам признају да се у Бујановцу „мало” друже, да не излазе на иста места и да једни не говоре српски, а други албански, оцене и запослење су им заједничка брига. После матурске дипломе покушаће да пронађу посао за шта су слабе шансе у Бујановцу који је претежно пољопривредни крај. Зато ће вероватно продужити на студије. Једни ће кренути пут Ниша, други, како нам кажу, пут Приштине, Тетова или Тиране.

Директор школе „Свети Сава” Новица Манојловић и наставнице Христијана Михајловић и Јелена Костић кажу да су задовољни условима рада и што су им плате редовне. Христијана сваки дан путује у школу из Врања, а Јелена додаје да се колектив доста подмладио и да је очигледно да се многи млади враћају после студија.

У српској школи је 670 ђака, у албанској 1.427.

– У Бујановцу може и мора да се живи заједно, ја имам пријатеље и Србе и Албанце и Роме, а иначе сам из Пирота и овде живим 30 година – каже директор Манојловић. Његов колега Иљми Ибрахими, директор „Сезаи Сурои” додаје да је и овај пројекат пример како може да се живи заједно.

– У моје време ово је била једна школа, а сада су две. Али помака има и мислим да ђацима треба омогућити да се више друже – каже Ибрахими.

„Сезаи Сурои” је нова школа, а наставници Изеир Исљами и Бујар Мустафа кажу да је главни проблем недостатак уџбеника на албанском језику, да морају да преводе литературу са српског и онда фотокопирају уџбенике за ђаке. И Изеир и Бујар предају по шест предмета. Кажу и да су им плате мале и да Бујановцу недостаје дискотека и биоскоп.

Какав је живот у Кинзелсауу када се пореди с Бујановцем?

– Сви станују јако далеко од школе и слабо говоре енглески. Јако су тачни, све мора на време да се уради, и мало једу – говоре ђаци углас. Неки су смештени у породицама које су удаљене и по 50 километара од школе, неки су на фармама, неки на брду у шуми… У једној трочланој породици је седам компјутера, један лаптоп и четири аутомобила – причају нам. Ђаци са својим другарима из Србије углавном у школу долазе аутобусом, неке довозе родитељи, а они старији сами возе аутомобиле. Сви се жале што морају јако рано да устају.

Ученици су задовољни дочеком, кажу да им домаћини испуњавају све жеље, једино им је замерка што нису комуникативни као ми и што нема толико излазака.

– Они морају да су код куће до девет, 10 часова увече и морају да питају ако хоће да изађу. А излазак им је петком дискотека и „Мек” – прича нам једна од ученица из „Светог Саве”.

– Шта хоћеш, ми у Бујановцу немамо ни „Мек” – прекида је њен друг.

Основни утисак и ђака и наставника је да је наша школа далеко тежа. Поредили су уџбенике, а наставници контролне задатке и дневнике. Школски час и овде траје 45 минута, али обично се спајају два часа, па је тек онда пауза. Оцене су од један до шест, с тим што је јединица као наша петица.

У школи у којој смо гости, постоје заправо три школе – медицинска, економска и занатска. Како објашњава директор Дитер Дахтлер, овде основно образовање траје четири године, а потом наставници на основу успеха ђака одређују ко ће да настави коју школу. Они најбољи на пример иду у гимназију која траје још шест плус три године и обично се после иде на универзитет. Велики број ђака се оспособљава за рад током школовања и они обично и добијају посао у фирмама у којима раде праксу.

– Немачки наставници и ђаци би требало идућег пролећа да дођу у Бујановац. Једва чекамо њихове утиске. Овде јесте бољи стандард, али се код нас ипак боље живи – кажу нам на крају наставници и ђаци из Србије.

Сандра Гуцијан

-----------------------------------------------

Географски центар света

Овај регион је иначе географски центар света и трећи по величини у Немачкој. Спада у богатије крајеве, познат је по „Вурту”, вину и дворцима, а гимназија је смештена у једном старом замку у којем је настала и ова фотографија. Само 3,8 одсто становништва је незапослено, а како смо се и сами уверили, велики број људи из бивше СФРЈ ради у оближњим фабрикама. Ноћног живота нема, а продавнице се затварају између 18 и 19 часова. Много се ради, све је беспрекорно организовано, а упркос штрајку који је ових дана паралисао живот, градски аутобуси поштују сатницу у минут (5 и 49, 6 и 11…).