Јeлена Карлеуша

То је била класична вербална комуникација - тим речима је портпарол спортског клуба „Црвена звезда” закључио случај физичког напада на првотимца фудбалског тима Душка Тошића и његову супругу Јелену Карлеушу од стране „навијача”. У ноћи с понедељка на уторак, напад је, према првим извештајима, уз бујицу псовки и претњи, врхунио каменовањем аутомобила у којем се поменути брачни пар налазио, после чега је полиција успела да, од разбежалог се мноштва, приведе два изгредника. Крстећи ствари лажним именом, гласноговорник спортског друштва Марко Николовски и не слути колико је у праву. После десет година разарања истине и морала у јавној сфери позивима на националну мржњу и ратовање од стране елитних научних и друштвених форума Милошевићеве државе, један напад без смртног исхода у транзиционој Србији, доиста, и није ништа друго до „класична вербална комуникација”.

          Најзад, ако „архиепископ цетињски” и митрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић), један од три кандидата за патријарха српског на последњим изборима, сваки пут кад треба да се одржи „Парада поноса”, називајући је „Содомом и Гомором”, Христа разапиње на крст – не заборавимо, Христос учи не само љубави према ближњима него и према непријатељима, љубави и само љубави – онда је оштећење аутомобила особе која јавно подржава ту и такву смотру „сумпора и огња”, само једно скромно разапињање, једна круцијациона вежба. Да, мета поменутог напада била је Јелена Карлеуша, а не леви бек тима који је изгубио утакмицу против „Партизана”.

          „Није поента у рупи, поента је у срцу”, написала је о „Паради поноса” Карлеуша у својој колумни у „Куриру”, под насловом „Отвори свој ум”, и тиме погодила у епицентар фобије која производи моралну панику код националних душебрижника на помен српске геј-лезбијске популације. Амфилохије Радовић сматра да „Парада поноса” представља „свођење љубави на бесловесну похоту”, а Слободан Антонић је назива „морално одвратном”. Паланачка свест хомосексуалну особу замишља као распомамљеног похотника који насрће на све истополно око себе претећи му хомоеротском инфекцијом! Томе су слична приказања Јеврејина у националсоцијалистичкој пропаганди. Епископи СПЦ-а у свом разумевању хомосексуалности могли би напредовати узимајући најпре у обзир да се целомудреном начину калуђерског живота људи могу подједнако посветити без обзира на сексуалну оријентацију. Такође, требало би да имају у виду да је педофилија болест и потенцијално кривично дело, али, да није ни у каквој нужној зависности од сексуалне оријентације.

           У истој колумни, Карлеуша погађа и у средиште владајуће моралне перверзије/хипокризије: „У Србији је нормално да се националним херојем назове сваки који је побио више од 100 људи друге вероисповести, али није нормално да градом шетају они који заговарају љубав, мир, слободу, толеранцију!”

          Најзад, није само једна колумна ове ауторке увредила морал „класичне вербалне комуникације” у Србији. У другој, она овако узнемирује сујеверје паланачке свести: „Бог не живи у цркви, већ у свима нама. И сваки пут кад вам неки поп затражи 100 еврића да дође на сахрану вашем деди, и то све у бесном џипу, сетите се мојих речи!” У најновијој колумни, пак, патриотизам је дефинисан темпорално, у актуелном друштвеном контексту: „Патриота – особа која пуца на премијера, из снајпера”.

          Повезујући лично и универзално у писању о горућим друштвеним проблемима, без имало сентименталности, без зазора и малограђанског срама, Јелена Карлеуша је успела да истинитост исказа прожме искреношћу. Тај спој искрености и истинитости, отворене исповести и директне анализе, непосредован је теоријским дискурсом. И то је нешто „жанровски” сасвим ново у нашем медијском исказу. У њеним колумнама, наша стварност се исказује непосредно, језиком сопствене бруталности. Наиме, Карлеуша је успела да речи из језика мржње који је код нас канонизован у јавној сфери деведесетих година прошлог века, угради у језик љубави и толеранције.

Пред нама је ту на делу непосредна срдачност насупрот посредној хуманистичкој интелектуалности, атеистичка душевност насупрот клерикализованој духовности и директна акција речима насупрот критичког дискурса.

На крају, треба рећи да је и на естради Јелена Карлеуша enfant terrible. Они који, попут Ђорђа Вукадиновића, за њу с ниподаштавањем тврде да је „једна изразито немузикална турбо-фолк певачица”, или, попут Теофила Панчића који ју је несебично колегијално хвалио, сматрају да су „звукови које ЈК испушта покушавајући да пева нешто најстрашније што је забележено откад је човек измислио апарате за снимање и репродукцију аудио садржаја”, занемарују саму бит њеног деловања на естради, а она је управо у немилозвучности. Уз њену музику, наиме, никако не би могли да певуше и поцупкују, на бини или под бином, садашњи министар спољних послова Вук Јеремић и некадашњи председник и премијер Војислав Коштуница. Са Јеленом Карлеушом, у турбо-фолк, који је суштински рурална појава, продире урбаност и, уместо паланачке, грађанска идеологија.

Естрада је код нас пратила ригидне политичке и црквене ставове. Јелена Карлеуша раскида и са једном и са другом врстом трабантства, и као што у текстовима жанровски превазилази досадашњу колумнистику – жовијалан интелектуално самозадовољавајући рад на спасу душе исказима – тако превазилази и турбо-фолк. То је, у ствари, крај турбо-фолка. Све што данас пева ову врсту музике, у неспоразуму је са Карлеушом, не из приватних разлога, него стога што је њеном појавом бесповратно отправљено у архиву српске естраде.