Златко Паковић

Ако се „ЈЕЛЕНА КАРЛЕУША“ може ставити не само као наслов колумне, да не кажем уводника „Културног додатка“, а још и као прва најава на насловној страни – онда се и са цењеним именом Златка Паковића, арбитра и уводничара, барем слично може поступити. Стога молим поштовано уредништво да не промени горњи наслов.

Мало је рећи да сам била убеђена како ће се арбитар Паковић огласити поводом „феномена Ј. К.“, јер бих исто учинила да сам на његовом месту. Но, „шта би дала да си на мом мјесту“, Паковић ме никада неће упитати, као што ни ја њега не бих инсталирала „на задње седиште мога аута“...

Али, шалу на страну. Феномен јавног иступа Јелене Карлеуше не исцрпљује се у њеном персоналном и ауторском продору у једној релевантној медијској кампањи, већ се већма односи и на – досад скаредно помињање таблоида „Курир“, који је овим поводом, а, захваљујући поменутој ауторки или групи аутора,одједном почео бити легитимно цитиран као гласило од величајног друштвеног и медијског утицаја! До појаве Карлеушине колумне, поменути таблоид је био толико муцаво изговаран као наслов, да ни специјализовани тим логопеда не би био кадар да од изговарача извуче разговетну реч. Када је лингвистички појам „Курир“ био јавно изговаран – или је то чињено немушто, или се прибегавало дескриптивним речима како би алузија означила прави предмет. У реченици.

Откада је, међутим, букнула феноменолошка акција, односно, када је певачица Ј. К. објавила колумну у којој се залаже за права хомосексуалаца (што принципијелно подржавам), „Курир“ је постао радо и разговетно изговарана реч: из златних уста Југослава Ћосића, из још позлаћенијих Оље Бећковић, са страница престижних дневника, напосе једне истраживачке студије у свечарском „Времену“ и, најзад, из уста „златне рибице“ Културног додатка, аутора Златка Паковића.

Простор ми не омогућује да са цењеним Паковићем полемишем, али морам приметити да је делимично у криву кад каже како су ексклузивно (термин О. С) „колумне ове ауторке увредиле морал класичне вербалне комуникације у Србији“. Барем би Паковићу – ако је пратио – морало бити познато колико смо се, деценијама, борили против малограђанштине и залагали за људска права, када она нису била чак ни институционализована на начин институција невладиних организација и групног сектора. Тако да Паковић не може чинити један безмеран комплимент једној безобалној ауторки на страницама досад омраженог таблоида, само зато што је из сфере контроверзног популизма закорачила (без сумње искрено) у алтернативни свет слободе, јер јој се претходно смучио онај који ју је промовисао. Нико ту није ни крив, ни дужан. Понајмање особа која је изашла на црту, али се од Културног додатка заувек очекује аналитичка критичност која феномене проучава уместо што их пласира заправо таблоидно, на начин друге „опреме“; различитим језиком, паковањем и домашајем! Ханс Андерсен је написао „Царево ново одело“. Да ли је цар го? Обнажена Ј. К. то није никада до краја, али Златку Паковићу недостаје смоквин лист, преко златних устију.