Има ли спаса за књигу

Ненад Шапоња: Постоје неки елементи културне политике који су видљиви у последње две године, мада закон чекамо последњих 10 година. Треба поздравити ове активности министарства у погледу стимулисања превода наше књижевности. Али, како да стимулишемо издаваче да објављују српске ауторе. Зашто се не обезбеди фонд, као што постоји фонд за преведене књиге, зашто не и за домаће ауторе?

Зоран Хамовић: Обезбеђен је. Иде се редом, не може се све одједном, већ од 2011. и од 2012. године сукцесивно.

Ненад Шапоња: Ако имамо 30 квалитетних романа годишње, затим 10 или 15 квалитетних књига прича, исто толико књига поезије... то би било до 70 књига које свакако треба објавити. Ако објавите књигу домаћег аутора у 500 примерака, чак и да му дате ауторски хонорар који је дупло већи од  реалних шест–седам одсто, од цене књиге која је 500–600 динара, његов реалан економски хонорар на тржишту, говорим о висококвалитетној књизи, биће 20.000, 25.000, 32.000 динара за три године рада на писању књиге. Држава мора да види да ли хоће да подржи нешто и да ли хоће да уопште постоји књига.

Зоран Хамовић: Наши писци биће подржавани тако што ће бити подржавано њихово кретање и представљање у свету, у окружењу и у домаћем амбијенту. Постоји фонд за прву књигу која ће бити такође подржана...

Ненад Шапоња: Нешто смо мало померили. Јако је добро што представљамо писце у Франкфурту, Лајпцигу, сјајно. То су први кораци. Отприлике смо на нивоу детета од три-четири године, који тетура још али креће се негде, и постоји, за разлику од онога што није постојало. До пре неколико година је био потпуни хаос, тотална небрига. Међутим, зашто држава не омогући сваком издавачу који то заслужује, на основу процене комисије, да се представи следеће године на Франкфуртском сајму, да добије један метар полице – 5, 10, 15 издавача годишње. Издавач је тај који у ствари прави послове за писца. И друге земље то раде.

Наташа Марковић: Уз уважавање свега што се ради у Министарству културе кад је књига у питању, сматрам да нисмо довољно наметнули причу о култури и књизи ни влади ни држави. Недопустиво је да у једној земљи, макар она била транзиционо сиромашна као што је Србија, Народна библиотека не ради седам година. Да сам на месту директора библиотеке поднела бих оставку, или бих се убила, спалила бих се. Ми пристајемо на то. Пристајемо на то како се држава односи према књизи, пристајемо на то како се култура третира као обична забављачица широких народних маса а не као стратешки симбол у развоју једне земље.

Весна Рогановић: Терет бриге о књизи се, међутим, из министарства добрим делом сели у једно професионално тело, Национални центар за књигу, при Народној библиотеци, заједно са списком свих могућих и немогућих послова. Да ли Народна библиотека има снаге за то, уз све послове развоја библиотека, њихове дигитализације, примене нових технологија?

Сретен Угричић: Што више успемо у свим пословима који су нам дати добијаћемо више критика. Пример тога је ова предрасуда и фама како Народна библиотека не ради. Народна библиотека, наравно, ради. Национална библиотека и функција Националне библиотеке није да буде велика соба за спремање студентских испита. Основне функције сваке националне библиотеке, па и наше, сасвим су друге, и ми их обављамо успешније, ефикасније и савременије него икада до сада.

Битно је и да донесемо закон о обавезном примерку: Прво, достављање обавезног примерка прелази са штампара на издавача. Основна обавеза више није десет, него пет примерака. Додајемо обавезу једног електронског примерка, да бисмо у тој форми ту грађу обезбедили за генерације у будућности. Питање евентуалног ризика злоупотребе ауторских и издавачких права с електронским обавезним примерком, гледајте аналогно са штампаним примерком. Да ли је злоупотребљаван обавезни штампани примерак када сте га предавали? Није. Неће бити ни електронски. Национала библиотека ће гарантовати да ће се то користити само онако како је прописано. Новитет је и то да се равноправно третирају све врсте публикација, и аналогне и електронске. Национална библиотека преузима једну страшну обавезу, много већу и тежу за реализацију него цела активност Националног центра за књигу. То је прикупљање комплетног издаваштва на интернет домену Србије. Оно се третира као културна баштина овога народа за будуће генерације. Дистрибутери увозних књига биће обавезни да достављају један примерак сваке публикације страног порекла које увозе у земљу. Постоји теоретска могућност „добровољног обавезног примерка“, било ког издавача споља, публикација у вези са нашом земљом и културом. Постоји и обавеза локалног обавезног примерка, ради целовитог попуњавања завичајних збирки.

Наташа Марковић: Мислим да не би требало дати права власништва над електронским рукописима Народној библиотеци. Као што је изузетно значајно да сви заједно порадимо на овом центру за књигу, сматрам, на основу свега што се дешавало у нашој култури у последњих 20 година, да тај центар треба да буде независна културна институција мимо Народне библиотеке и министарства.

Сретен Угричић: Од самог почетка постојала је идеја да то буде независна институција. Ово је изнуђено решење. Једноставно и у оваквим околностима политичким, економским, буџетским, није могуће оснивати нову државну или јавну установу. Ако се створе услови, финансијски, буџетски, кадровски, да се то осамостали, ми у библиотеци бићемо за то.

Зоран Хамовић: Имате две опције. Једна је да постоји као државна агенција. Друга опција је да буде невладина организација, у потпуности независна. Ми располажемо, у овом тренутку, са недовољно новца, а имамо велике жеље да реализујемо различите пројекте. Шта је најважније? Да направимо хибридну установу. Да она има велику порцију слободе, да може да се финансира од онога што прискрбљује на различите начине, а са друге стране да има једну врсту гарантованог финансирања која омогућава да та институција постоји. Да не дође у ту позицију као што је дошла у Хрватској, да нестане зато што је, напросто, невладина организација, коју је основао човек из једне странке.

Весна Рогановић: Велике земље углавном објављују своје писце, а стране у далеко мањој мери. Код нас је обрнуто. Комерцијални издавачи годинама праве капитал на увозној треш литератури, и од те добити се симболички уложи парица у домаћег писца. У нацрту пише да треба чувати језик и идентитет, а шта је с домаћим аутором, који персонификује тај језик и тај идентитет?

Владислав Бајац: Ситуација је изузетно лоша. Пошто сам издавач и писац у исто време, ја не могу да бирам стране. Кад разговарам са ауторима ја не могу да штитим интересе куће зато што ми то морал не дозвољава. Припремајући се за Сајам, видим колико смо и даље у истој позицији као пре 10, 15, 20 година кад одређујемо тираже домаћем аутору, ако није случајно довољно познат. Економска страна приче о књизи пада у воду истог часа када сте помислили да објавите такву књигу. Не да је неопходно, него је неиздрживо очувати позицију домаћег писца ако држава на неки начин, али сигуран, доследан и континуиран, не помогне у томе. Који су инструменти да се то учини? Ја сам о Националном центру за књигу говорио пре десет година. Хамовић и ја смо увели у ову културу причу о томе, мада смо мислили да је то требало одмах да се уради.

Ненад Шапоња: Има још један инструмент који помаже издавачу,  институција откупа. Постоји откуп на нивоу града Београда,  за који се 10 година зна кад ће бити расписан, кад ће бити исплаћен, док се у Републици никад не зна, некад се и прескочи, некад се плати и касније, увек постоји неки проблем. Због чега се не зна колико, када, каква су правила? Уколико издавач зна, кад објави квалитетног домаћег писца, да ће то бити откупљено зато што јесте квалитетно, стимулисан је да објави ту књигу, и да одмах плати ауторски хонорар писцу. А ми упорно избегавамо да имамо правила игре. Друго, приликом откупа, увек се зарачунава рабат. Није ми то јасно. Рабат се даје трговцу да би нешто урадио. Ако би остао издавачу, и то би била једна стимулација, посредна, да објави домаћег писца.

Гојко Божовић: Пре петнаестак година десио се велики преокрет. До половине `деведесетих година више од 60 одсто објављених књига су биле домаћих аутора, после тога имамо обрнут пример: књиге страних аутора, поготово у последњих 10 година, повремено прелазе 70 одсто књига објављених на годишњем нивоу. Стога морамо да стварамо читаоце за домаће писце, уколико већ нису познати, или тек улазе у књижевност. С друге стране, постоји шест витално важних жанрова за које ниједан издавач нема ниједан економски рационалан разлог да их објављује: поезија, есејистика, историја, књижевна теорија, филозофија, драма. Имамо виталну издавачку сцену, да није било приватног издаваштва у последњих 20 година у Србији, ко би, заправо, објављивао књиге најважнијих страних и домаћих аутора? Нисмо нигде сажето дефинисали ту социјалну и културну одговорност издавача. Неки издавачи то препознају и онда напросто некад раде и против својих економских интереса, јер верују у вредности које у овом часу нису доминантне. Поједини елементи овог Нацрта закона који говоре о подстицајима у том смислу су значајни.

Наташа Марковић: Преводиоци су у малом бољем статусу управо зато што су се лично ангажовали и организовали, и наметнули нам неке минимуме. Не можете више платити преводиоца испод 50 евра, понегде и 80 евра по табаку, а онда је препуштено узајамном договору њега и издавача да ли ће добити више или мање. Значи да удружења писаца нису успела да се изборе за тако нешто што је минимум.

Крај у суботу, 6. новембра