Ima li spasa za knjigu

Nenad Šaponja: Postoje neki elementi kulturne politike koji su vidljivi u poslednje dve godine, mada zakon čekamo poslednjih 10 godina. Treba pozdraviti ove aktivnosti ministarstva u pogledu stimulisanja prevoda naše književnosti. Ali, kako da stimulišemo izdavače da objavljuju srpske autore. Zašto se ne obezbedi fond, kao što postoji fond za prevedene knjige, zašto ne i za domaće autore?

Zoran Hamović: Obezbeđen je. Ide se redom, ne može se sve odjednom, već od 2011. i od 2012. godine sukcesivno.

Nenad Šaponja: Ako imamo 30 kvalitetnih romana godišnje, zatim 10 ili 15 kvalitetnih knjiga priča, isto toliko knjiga poezije... to bi bilo do 70 knjiga koje svakako treba objaviti. Ako objavite knjigu domaćeg autora u 500 primeraka, čak i da mu date autorski honorar koji je duplo veći od  realnih šest–sedam odsto, od cene knjige koja je 500–600 dinara, njegov realan ekonomski honorar na tržištu, govorim o visokokvalitetnoj knjizi, biće 20.000, 25.000, 32.000 dinara za tri godine rada na pisanju knjige. Država mora da vidi da li hoće da podrži nešto i da li hoće da uopšte postoji knjiga.

Zoran Hamović: Naši pisci biće podržavani tako što će biti podržavano njihovo kretanje i predstavljanje u svetu, u okruženju i u domaćem ambijentu. Postoji fond za prvu knjigu koja će biti takođe podržana...

Nenad Šaponja: Nešto smo malo pomerili. Jako je dobro što predstavljamo pisce u Frankfurtu, Lajpcigu, sjajno. To su prvi koraci. Otprilike smo na nivou deteta od tri-četiri godine, koji tetura još ali kreće se negde, i postoji, za razliku od onoga što nije postojalo. Do pre nekoliko godina je bio potpuni haos, totalna nebriga. Međutim, zašto država ne omogući svakom izdavaču koji to zaslužuje, na osnovu procene komisije, da se predstavi sledeće godine na Frankfurtskom sajmu, da dobije jedan metar police – 5, 10, 15 izdavača godišnje. Izdavač je taj koji u stvari pravi poslove za pisca. I druge zemlje to rade.

Nataša Marković: Uz uvažavanje svega što se radi u Ministarstvu kulture kad je knjiga u pitanju, smatram da nismo dovoljno nametnuli priču o kulturi i knjizi ni vladi ni državi. Nedopustivo je da u jednoj zemlji, makar ona bila tranziciono siromašna kao što je Srbija, Narodna biblioteka ne radi sedam godina. Da sam na mestu direktora biblioteke podnela bih ostavku, ili bih se ubila, spalila bih se. Mi pristajemo na to. Pristajemo na to kako se država odnosi prema knjizi, pristajemo na to kako se kultura tretira kao obična zabavljačica širokih narodnih masa a ne kao strateški simbol u razvoju jedne zemlje.

Vesna Roganović: Teret brige o knjizi se, međutim, iz ministarstva dobrim delom seli u jedno profesionalno telo, Nacionalni centar za knjigu, pri Narodnoj biblioteci, zajedno sa spiskom svih mogućih i nemogućih poslova. Da li Narodna biblioteka ima snage za to, uz sve poslove razvoja biblioteka, njihove digitalizacije, primene novih tehnologija?

Sreten Ugričić: Što više uspemo u svim poslovima koji su nam dati dobijaćemo više kritika. Primer toga je ova predrasuda i fama kako Narodna biblioteka ne radi. Narodna biblioteka, naravno, radi. Nacionalna biblioteka i funkcija Nacionalne biblioteke nije da bude velika soba za spremanje studentskih ispita. Osnovne funkcije svake nacionalne biblioteke, pa i naše, sasvim su druge, i mi ih obavljamo uspešnije, efikasnije i savremenije nego ikada do sada.

Bitno je i da donesemo zakon o obaveznom primerku: Prvo, dostavljanje obaveznog primerka prelazi sa štampara na izdavača. Osnovna obaveza više nije deset, nego pet primeraka. Dodajemo obavezu jednog elektronskog primerka, da bismo u toj formi tu građu obezbedili za generacije u budućnosti. Pitanje eventualnog rizika zloupotrebe autorskih i izdavačkih prava s elektronskim obaveznim primerkom, gledajte analogno sa štampanim primerkom. Da li je zloupotrebljavan obavezni štampani primerak kada ste ga predavali? Nije. Neće biti ni elektronski. Nacionala biblioteka će garantovati da će se to koristiti samo onako kako je propisano. Novitet je i to da se ravnopravno tretiraju sve vrste publikacija, i analogne i elektronske. Nacionalna biblioteka preuzima jednu strašnu obavezu, mnogo veću i težu za realizaciju nego cela aktivnost Nacionalnog centra za knjigu. To je prikupljanje kompletnog izdavaštva na internet domenu Srbije. Ono se tretira kao kulturna baština ovoga naroda za buduće generacije. Distributeri uvoznih knjiga biće obavezni da dostavljaju jedan primerak svake publikacije stranog porekla koje uvoze u zemlju. Postoji teoretska mogućnost „dobrovoljnog obaveznog primerka“, bilo kog izdavača spolja, publikacija u vezi sa našom zemljom i kulturom. Postoji i obaveza lokalnog obaveznog primerka, radi celovitog popunjavanja zavičajnih zbirki.

Nataša Marković: Mislim da ne bi trebalo dati prava vlasništva nad elektronskim rukopisima Narodnoj biblioteci. Kao što je izuzetno značajno da svi zajedno poradimo na ovom centru za knjigu, smatram, na osnovu svega što se dešavalo u našoj kulturi u poslednjih 20 godina, da taj centar treba da bude nezavisna kulturna institucija mimo Narodne biblioteke i ministarstva.

Sreten Ugričić: Od samog početka postojala je ideja da to bude nezavisna institucija. Ovo je iznuđeno rešenje. Jednostavno i u ovakvim okolnostima političkim, ekonomskim, budžetskim, nije moguće osnivati novu državnu ili javnu ustanovu. Ako se stvore uslovi, finansijski, budžetski, kadrovski, da se to osamostali, mi u biblioteci bićemo za to.

Zoran Hamović: Imate dve opcije. Jedna je da postoji kao državna agencija. Druga opcija je da bude nevladina organizacija, u potpunosti nezavisna. Mi raspolažemo, u ovom trenutku, sa nedovoljno novca, a imamo velike želje da realizujemo različite projekte. Šta je najvažnije? Da napravimo hibridnu ustanovu. Da ona ima veliku porciju slobode, da može da se finansira od onoga što priskrbljuje na različite načine, a sa druge strane da ima jednu vrstu garantovanog finansiranja koja omogućava da ta institucija postoji. Da ne dođe u tu poziciju kao što je došla u Hrvatskoj, da nestane zato što je, naprosto, nevladina organizacija, koju je osnovao čovek iz jedne stranke.

Vesna Roganović: Velike zemlje uglavnom objavljuju svoje pisce, a strane u daleko manjoj meri. Kod nas je obrnuto. Komercijalni izdavači godinama prave kapital na uvoznoj treš literaturi, i od te dobiti se simbolički uloži parica u domaćeg pisca. U nacrtu piše da treba čuvati jezik i identitet, a šta je s domaćim autorom, koji personifikuje taj jezik i taj identitet?

Vladislav Bajac: Situacija je izuzetno loša. Pošto sam izdavač i pisac u isto vreme, ja ne mogu da biram strane. Kad razgovaram sa autorima ja ne mogu da štitim interese kuće zato što mi to moral ne dozvoljava. Pripremajući se za Sajam, vidim koliko smo i dalje u istoj poziciji kao pre 10, 15, 20 godina kad određujemo tiraže domaćem autoru, ako nije slučajno dovoljno poznat. Ekonomska strana priče o knjizi pada u vodu istog časa kada ste pomislili da objavite takvu knjigu. Ne da je neophodno, nego je neizdrživo očuvati poziciju domaćeg pisca ako država na neki način, ali siguran, dosledan i kontinuiran, ne pomogne u tome. Koji su instrumenti da se to učini? Ja sam o Nacionalnom centru za knjigu govorio pre deset godina. Hamović i ja smo uveli u ovu kulturu priču o tome, mada smo mislili da je to trebalo odmah da se uradi.

Nenad Šaponja: Ima još jedan instrument koji pomaže izdavaču,  institucija otkupa. Postoji otkup na nivou grada Beograda,  za koji se 10 godina zna kad će biti raspisan, kad će biti isplaćen, dok se u Republici nikad ne zna, nekad se i preskoči, nekad se plati i kasnije, uvek postoji neki problem. Zbog čega se ne zna koliko, kada, kakva su pravila? Ukoliko izdavač zna, kad objavi kvalitetnog domaćeg pisca, da će to biti otkupljeno zato što jeste kvalitetno, stimulisan je da objavi tu knjigu, i da odmah plati autorski honorar piscu. A mi uporno izbegavamo da imamo pravila igre. Drugo, prilikom otkupa, uvek se zaračunava rabat. Nije mi to jasno. Rabat se daje trgovcu da bi nešto uradio. Ako bi ostao izdavaču, i to bi bila jedna stimulacija, posredna, da objavi domaćeg pisca.

Gojko Božović: Pre petnaestak godina desio se veliki preokret. Do polovine `devedesetih godina više od 60 odsto objavljenih knjiga su bile domaćih autora, posle toga imamo obrnut primer: knjige stranih autora, pogotovo u poslednjih 10 godina, povremeno prelaze 70 odsto knjiga objavljenih na godišnjem nivou. Stoga moramo da stvaramo čitaoce za domaće pisce, ukoliko već nisu poznati, ili tek ulaze u književnost. S druge strane, postoji šest vitalno važnih žanrova za koje nijedan izdavač nema nijedan ekonomski racionalan razlog da ih objavljuje: poezija, esejistika, istorija, književna teorija, filozofija, drama. Imamo vitalnu izdavačku scenu, da nije bilo privatnog izdavaštva u poslednjih 20 godina u Srbiji, ko bi, zapravo, objavljivao knjige najvažnijih stranih i domaćih autora? Nismo nigde sažeto definisali tu socijalnu i kulturnu odgovornost izdavača. Neki izdavači to prepoznaju i onda naprosto nekad rade i protiv svojih ekonomskih interesa, jer veruju u vrednosti koje u ovom času nisu dominantne. Pojedini elementi ovog Nacrta zakona koji govore o podsticajima u tom smislu su značajni.

Nataša Marković: Prevodioci su u malom boljem statusu upravo zato što su se lično angažovali i organizovali, i nametnuli nam neke minimume. Ne možete više platiti prevodioca ispod 50 evra, ponegde i 80 evra po tabaku, a onda je prepušteno uzajamnom dogovoru njega i izdavača da li će dobiti više ili manje. Znači da udruženja pisaca nisu uspela da se izbore za tako nešto što je minimum.

Kraj u subotu, 6. novembra