Од мржње до манипулације

Стицајем околности ових дана се много говори о говору мржње. Неретко је и сам тај говор проткан мржњом, а рационална дебата о проблему који није нов, нити изузетан, остала је и овог пута у сенци конкретног повода.
Нијансиранији приступ подразумева, пре свега, разликовање правног и социопсихолошког одређења говора мржње. Правнички приступ, поједностављено речено, под говор мржње подводи оно што је законом дефинисано као такво. Конкретније, говором мржње се сматра онај говор који примаоце поруке подстиче на противзакониту активност и којим се крше одређене законске одредбе. Мада уско, правничко одређење има ту предност што прецизно спецификује врсту говора која се мора санкционисати.

Социолошки и социопсихолошки приступ је обухватнији и упућује на много шири спектар проблема и питања у вези сa говором мржње. Најшире посматрано, под говор мржње би се могао подвести сваки јавни говор који за последицу има буђене негативних емоција код појединих категорија становништва према другим категоријама становништва или појединцима. Ти "други" су најчешће маргиналне групе, мада за само одређење феномена то није најважније.

Говор мржње је последица фрустрација, односно осујећености, осећања стварне или фиктивне угрожености и немоћи да се тој угрожености адекватно одупру, а његова прикривена функција је покушај очувања угроженог идентитета тиме што код његових протагониста ствара илузију сопствене надмоћи.

Овакво одређење, међутим, не истиче довољно разлику између говора мржње у јавном и приватном говору. Безмало сви људи у приватној комуникацији, у затвореном кругу себи блиских, користе неки вид говора мржње – од ситног оговарања до најстрашнијих клевета, али таква врста говора има првенствено негативне последице за оне који га упражњавају. Тек у јавном обраћању настаје штета коју говор мржње има за друштво у целини. Отуда није чудно да се друштва од говора мржње штите захтевом за "политички коректним" говором.

Да се политичка коректност не би доживела као присилна радња, она претпоставља одређени степен рефлексивности и емпатије. Рефлексивност претпоставља да су јавне личности свесне одјека које њихове речи имају у јавности, а у извесној мери подразумева и свест о нежељеним и ненамеравaним последицама тих речи. Емпатија, с друге стране, подразумева одређену способност да се уживимо у позицију других, посебно оних на које се наше речи односе. Коначно, оба ова елемента зависе од степена цивилизованости на коме се налазе појединци и друштво у целини. Цивилизованост, у том контексту, значи способност овладавања сопственим емоцијама и способност да се у јавном говору оне "ставе у заграду".

Управо због тога што је тесно повезан с цивилизованошћу, говор мржње се неретко поистовећује с простаклуком. Међутим, док је простаклук, пре свега, последица личних фрустрација, говор мржње је чешће израз колективних незадовољстава. Другим речима, простаклук, неретко присутан на нашој политичкој сцени, не имплицира нужно говор мржње, као што се и говор мржње може, истина с муком, изразити у форми која не подразумева простаклук.

Чињеница да је говор мржње усмерен према свима који се доживљавају као извор претње за остварење сопствених циљева и интереса – открива, осим емотивне, и његову инструменталну димензију.

У случајевима када је инстурментална димензија израженија од емотивне, пре се може говорити о специфичној врсти говора мржње коју бисмо могли назвати манипулативни говор. Реч је заправо о ситуацијама кад иза говора мржње не стоји емотивни набој пошиљаоца поруке већ, мање-више, свесна намера да се манипулише емоцијама оних којима је порука упућена у циљу остварења сопствених, најчешће политичких, интереса.

Манипулација као специфичан извор моћи широко се користи у готово свим друштвеним односима, почев од оних у свакодневним контактима између двоје људи, па до манипулације читавим јавним мњењем коју спроводе неодговорни претенденти на јавне функције. Као што бива да "опчињена" шипарица, или шипарац, увек изнова "наседну" на исти трик немаштовитог заводника-заводнице, неспособни, услед емотивне узбуђености, да уоче стварно стање ствари, тако бива и да читави народи постају жртва истих или сличних манипулација. Краткотрајна емотивна добит коју касније појединци и друштва на различите начине дуго отплаћују, карта је на коју манипулатори увек изнова играју с непроменљивом вероватноћом на успех.

Говор мржње, дакле, јесте озбиљан проблем, али њега је, баш као и простаклук, релативно лако препознати и прозрети. Много озбиљнији проблем је манипулација. Против ње нема поузданог лека који не изазива озбиљне контраиндикације, па остаје само нада да ће манипулатори, пре, а не касније, постати жртве сопствених интрига.

Доцент социологије на Филозофском факултету у Београду