Колико је релативно сати

Ако се сутра пробудите поспани, безвољни, с дефицитом енергије, ако вам се изненада једе слатко, онда припадате оној групи људи која се тешко прилагођава враћању службеног времена за сат уназад, које наступа 31. октобра. Када тачно у три часа у зору померите казаљке на два упловићете у добро познато доба јесење мрзовоље, изазване бирократским уређењем природног тока времена. Путници који се у том временском вакууму нађу у неком од возова, чекаће на станици у којој се затекну све до три часа, како би пут наставили тачно у два. Тада ће куцнути час почетка зимског и окончање летњег рачунања времена.

И, ако се питате ко је кривац за овакво навијање природе и ваше сезонске унутрашње немире, то су инсекти и лептири на Новом Зеланду!

Тамошњи пасионирани ентомолог Џорџ Хадсон је крајем 19. века радио по сменама, а обожавао је да лови, па је дошао на идеју да се сат дневног светла лети из раног јутра пребаци на вече, што је и покушао да прогура као званични владин став. Сличну идеју изнео је и британски предузимач Вилијам Вилет 1905. године и њу је здушно подржавао посланик Роберт Пирс, који је 1908. узалуд поднео предлог закона. Али, све до почетка великог ратног лудила, владе широм света су углавном имале осећај за време. Играње казаљкама започело је током Првог светског рата, увођењем летњег рачунања времена, када су Немачка, Аустроугарска и њихови савезници, због уштеде угља, померили часовнике сат унапред.

Временска Пандорина кутија је била коначно отворена. До 1918. године, то су учиниле и остале европске земље, Русија и САД. Данас летње рачунање времена на северној хемисфери користе САД и Канада, са изузетком неколико држава из групе временских отпадника, попут Аризоне, Хаваја и Саскачевана, затим неколико карипских држава, Европа, блискоисточне земље, Египат и Мароко. Померање казаљки у западној Европи уведено је почетком седамдесетих година прошлог века, уз образложење да се тиме „продужава” дан, омогућују уштеде у потрошњи електричне енергије, повећава продуктивност, побољшава прилагођавање људи и радни дан чини ефикаснијим.

Све европске земље користе летње време, осим Исланда, а датум померања казаљки различит је од државе до државе, тако да на северној хемисфери летње време најчешће почиње последње недеље марта.

У Србији је временски сезонски парадокс први пут уведен 27. марта 1983. године, од 1995. године казаљке на сатовима у СРЈ су померане у последњој седмици септембра на основу одлука које је доносила влада, а пре четири године је донет нови закон, па је летње рачунање времена усклађено са ЕУ. Тако смо, и буквално, престали да каснимо за Европом.

Било како било, од сутра ће свитати један сат раније, али ће раније и падати мрак. Енергетски стручњаци још не могу да се сложе да ли повећање трошкова енергије у раним јутарњим сатима може у потпуности да се надокнади њеним смањењем у вечерњим сатима. Лекари су овакве временске шокове назвали сезонским поремећајем расположења, односно јесењом депресијом, објашњавајући да мањак дневне светлости снижава ниво неуропреносника серотонина који има важну улогу у нашем расположењу.

Истовремено, дужа ноћ доводи до јачег лучења хормона мелатонина који је важан за сан па су многи људи преко дана поспани. Ипак, лекари тврде да се првог понедељка, после померања казаљки, смањује број срчаних удара.
Продужени или скраћени дан, сат мање-више, бесмислено је мучење природе, упозоравају астролози, па се изгледа обистињује Ајнштајнова мисао коју је често користио када је путовао: „Извините, колико је код вас релативно сати”.