(Не)моћ синдикалних претњи

Најава синдиката да ће, уколико се не постигне договор о изменама пензионог закона, почети са прикупљањем потписа за смену владе и протестима, како сматрају аналитичари, не би требало озбиљније да забрине владајућу већину. Синдикалне акције, како је пракса показала, нису готово никада имале никакве драматичније ефекте по владу. Да ли ће овога пута бити другачије, да ли ће синдикати имати снаге да до краја истрају у испуњавању својих захтева?

Уз ограду да је незахвално прогнозирати, социолог др Дарко Маринковић, професор Мегатренд универзитета, каже да ако је судити по ономе што су до сада урадили, ни овога пута не треба гајити превелику наду да ће синдикати успети да „избоксују” тражено.

„Постоји потенцијални извор енергије који се огледа у великом незадовољству, али људи су пали у безнађе јер није било ни политичке ни синдикалне снаге која би то могла да преточи у организовани раднички и грађански бунт. Онако како су то показали радници у Грчкој или Француској”, објашњава Маринковић.

Иако је тамо у синдикате учлањено процентуално мање запослених него што је то случај у Србији, њихови синдикати, како каже, уживају углед у јавности. Кад они позову на протесте прикључују им се не само чланови него сви грађани.

„Наши синдикати до сада нису показали снагу због чега је чланство оправдано незадовољно. Понекад је синдикатима било важније да подметну ногу једни другима него да нешто заједнички ураде”, сматра Маринковић.

Професор Факултета политичких наука и потпредседник УГС Независност Зоран Стојиљковић се не слаже са оценом да једину кривицу сносе синдикати.

„Питање је да ли су наши грађани спремни да бране своје захтеве. Синдикати би врло радо повели масовне протесте када би имали некога да поведу”, наглашава Стојиљковић.

Он сматра да је друштвена солидарност нешто што недостаје Србији и да су људи спремни да нешто учине тек када почне да „гори испред њихове куће”. У ситуацији високе незапослености и сталног страха од губитка посла тешко је, како каже, очекивати масовне отпоре, „али то не значи да влада и послодавци треба да се заваравају да запослени ипак неће реаговати на оно што се дешава”.

Према његовим речима пракса је показала да Влада Србије између различитих унакрсних притисака увек пре реагује на притиске међународних финансијских организација него на захтеве својих грађана. „То је показао случај пензионог закона када је влада у року од само неколико дана прво вратила закон из скупштине, а онда га под притиском ММФ-а без икаквих измена поново послала у парламент. Најнепријатније изненађење у целој тој причи био је ПУПС”, каже Стојиљковић.

Маринковић подсећа на изјаву премијера Мирка Цветковића који је казао да смо статистички изашли из кризе, али да грађани то не виде.

„Није реч само о сиромаштву у коме живи огромна већина грађана, њих око милион, него о понижавајућем односу према њима због чега су грађани с правом огорчени. Такви поступци функционера на власти кад их убеђују да не виде оно што виде само доливају уље на ватру и неизбежно воде ка радикализацији конфликата”, истиче Маринковић.

Да су ствари догореле до ноката, како каже, говори и чињеница да су у Србији облици синдикалне борбе понекад некласични па грађани уместо да протестују у стању су и себи да науде.

Стојиљковић је уверен да ће синдикална претња на крају резултирати седницом Социјално-економског савета и неким променама у закону до којих се могло лакше доћи и против којих не би био ни ММФ.

„Ово говори о томе да немамо навику да водимо класичан социјални дијалог и да је ово ситуација у којој под снагом аргумената и притисака међународних финансијских организација синдикати пошто нису уважени на социјалном дијалогу траже много више него што су стању да добију”, објашњава Стојиљковић.

На питање да ли би нека странка могла да искористи социјално незадовољство, он одговара да је то превише опасно минско поље за сваку партију. Нико, према његовом мишљењу, директно неће профитирати од овог радничког незадовољства. Питање је, објашњава, да ли ће нека странка опозиције успети да на следећим изборима наплати незадовољство странкама власти. Нема тога ко би сада изашао и рекао да ће да испуни захтеве синдиката мимо онога што тражи ММФ”, закључује Стојиљковић.