Кредитне муке по попу

Ниже свештенство и запослени у црквама, али који нису у радном односу и немају стална примања, у све три највеће конфесије у Србији (православној, католичкој и муслиманској) у једном су бар једнаки – по мукама да дођу до кредита у домаћим банкама. А ако у томе некако и успеју потребно им је пуно упорности, папира, солидарних јемаца, жираната, али и „добре воље” банкара – да им све то некако упакују и „убеде” риск менаџере да пред собом имају поузданог и ревносног дужника.

А тако нешто се баш ових дана догађало у једној од наших банака с већинским домаћим капиталом када је један млади свештеник дошао на шалтер да се распита шта му све треба да отвори текући рачун, да добије картицу и евентуално потрошачки кредит.

Прво питање предусретљиве шалтерске раднице било је – имате ли стална примања? Разговор је настављен у тишини за другим столом, а „Политика” је одговор добила од директора пословнице те банке, који није имао овлашћење да јавно говори за новине.

Младом попи, како нам је љубазни директор рекао, отворен је текући рачун и уручена му је дебитна картица. Може, дакле, да је користи тек када на свој рачун положи новац. На дозвољени минус, чекове, кредитну картицу или зајам не може да рачуна. Нема стална примања и потврду фирме у којој ради и да су му плаћени порези и доприноси. Коначно, те обавезе свештена лица и не плаћају.

На зајам, како нам наш банкар рече, може да рачуна, најпре и најлакше, ако положи депозит у висини траженог кредита. То је неуобичајено за наше прилике. Јер, ако неко има доста готовине што би је давао банци, а потом узимао скупљи зајам. Али, ситуација није сасвим безизгледна. Уз много „добре воље” банкара, свештенику се, ипак, може помоћи. Како?

Да би млади свештеник добио и најминималнији зајам мора најпре да доведе солидарног јемца, који ће преузети његову отплату кредита, а онда тај гарант мора да доведе једног или два жиранта. Сви морају да буду беспрекорно кредитно „чисти” и с веома добрим примањима у сигурним, пожељно, државним кућама.

Али ни ту се кредитне муке по младог попу не завршавају. Банке су обавезне да од Кредитног бироа затраже кредитну историју свог будућег клијента. Њега тамо нема јер нема ни примања нити је запослен. Не постоји. А то већ није препорука за одељење у банци који се бави проценом висине ризика у погледу уредне и благовремене отплате зајма. Дакле – кредита нема. И ту се круг, наоко, затвара.

Једно је, међутим, јасно. Свештена лица остварују зараду службујући у својој парохији, не само од продаје свећа и свега оног што се у нашим црквама, поготово православним, нуди, већ и од обреда, услуга које пружају својим верницима – од крштења, венчања, опела, преко парастоса, и освештавања, свећења водице до резања славских колача... У зависности од „атрактивности” парохије и броја верника та примања и нису тако мала. Поготово у Београду. За ову нашу причу, међутим, ти износи нису битни, мада, истини за вољу, поприличан број престоничких пароха на сахране, рецимо, долази веома луксузним аутомобилима. Али, то је већ прича за себе.

Наш банкар нас уверава да би он могао да одобри кредит свештеном лицу, уз јемца, жиранта и остале инструменте обезбеђења, јер се, рецимо уверио да његов дужник има вредну имовину, доста кеша..., али шта ако сутра контрола Народне банке Србије такав кредит оцени као веома ризичан и ниско га класификује. У том случају банка мора да издвоји 75 па чак и сто одсто одобреног зајма за резервацију или да га отпише, а кеш отплату дужника да води као ванредни приход.

Е, то се банкама и њиховим директорима нимало не допада. Зато је најједноставније одмах на шалтеру рећи: „Нисте кредитно способни. Потражите другу банку или – живите од кеша”.

„Политику” је, међутим, интересовало шта о томе кажу и у три наше најмногобројније конфесије. Да ли је свуда исто и како се може помоћи, поготово млађим и нижим свештеничким лицима да лакше дођу до зајмова јер није се лако кућити, па ни живети без кредита и позајмица од банака, а прихода, ипак, има.

У добро обавештеним круговима православне цркве кажу за наш лист да су веома добро упознати са свакодневним проблемима својих свештеника, али да су њихове могућности у томе помогну сасвим мале. Готово никакве.

Корени тог проблема сежу све до одузимања веома вредне имовине Православној цркви не само после 1945, већ и у раздобљу између два светска рата. Од тада, кажу, почиње велика мука православних свештеника у погледу њиховог економско-финансијског и социјалног положаја. Данас ниједан свештеник било које црквене заједнице нема решен економски и социјални статус.

Држава је, истина, све до неког доба седамдесетих година, ваљда као неку врсту надокнаде за отету имовину, стопостотно уплаћивала најминималније доприносе свештеницима. Онда је крајем прошлог века то преполовљено, да би после петооктобарских промена – и укинуто свако плаћање пореза и доприноса свештеницима.

Шта православни свештеници сада чине?

Уплаћују сами социјално и пензионо осигурање. Свака црквена јединица у којој свештеник служи, дужна је да буџетски годишње предвиди новац за социјалне, здравствене и пензионе издатке. Основице које је држава прописала, можда су, процењује наш извор, реалне, али су за Православну цркву доста високе.

Једна просечна београдска црква са шест свештеника (три с факултетом и три са средњом школом) мора годишње да издвоји два до 3,5 милиона динара само за те обавезе. Основица за свештенике с високом стручном спремом је 90.000, а са средњом 45.000 динара. Ту је увек још неколико људи (црквењак, продавачица свећа, сарадници...). Сваки свештеник од обреда које обавља и пружа својим верницима дужан је да прикупља средства и пошто нема сталну плату бар себи уплаћује за социјално, здравствено и пензионо збрињавање. У СПЦ додају да је свака епископија својим интерним правилима одредила колико коме припада од прихода за верске обреде за које, опет, не постоји неки јединствен ценовник. То најчешће буде: „Колико дате”, али се, ипак, зна за ред и обичаје у сваком крају Србије. Крштења или опела не „коштају” исто, рецимо, у Београду или на југу Србије.

Србија, како рекоше на крају у СПЦ, није што и Грчка, где свештеници добијају плату као и сви државни службеници, али би једном, ипак, требало да се и то питање покрене с мртве тачке, не само за православне, већ и за свештенике свих осталих конфесија.

Слободан Костић

-----------------------------------------------------------

Добра воља

Питали смо у СПЦ ли се може помоћи њиховим свештеницима тиме што ће им давати неку потврду о просечним примањима, која објективно постоје, али која се не евидентирају преко неког рачуна, а још мање преко неке унутрашње финансијске институције. Може, кажу, али то не би био валидан документ. Православна црква неће, нити може у тако нечем да учествује или да рачуна на „добру вољу” појединих банкара који би на такве папире и њихову веродостојност – зажмурили. У појединим случајевима таква „добра воља” добро дође, али без злоупотреба с било које стране.

-----------------------------------------------------------

Иста прича и у Исламској заједници

Генерални секретар Ријасета Исламске заједнице Србије Елдин еф. Ашћерић изјавио је за наш лист, колико је њему познато као обичном грађанину, али и верском службенику Исламске заједнице, да би неко био „кредитно” способан потребно је да има стална примања која му лежу на рачун банке. Наравно да сваки грађанин може отворити рачун у банци, али без сталних примања, која послодавац уплаћује на текући рачун, нема кредита.

Верски службеници у Србији наследили су раније проблеме из социјалистичког уређења друштва када су им месечне зараде исплаћиване на руке, што је још увек пракса у већини случајева.

Такође је посебан проблем пријављивање тих људи на социјално и пензионо осигурање где се воде као самосталне делатности или естрадни уметници”.

-----------------------------------------------------------

Како се финансирају свештеници Католичке цркве

– Сви наши свештеници зависни су од дарова својих верника. Они дају свој допринос свештеницима када славе различите богослужбена славља по њиховим, али и по мерилима, која одреди Бискупски ординаријат. Мерила се одређују према условима земље и могућностима верника. Будући да је наша ситуација таква каква јесте, морамо рећи да наши свештеници живе више него мизерно, испод сваког људског достојанства” – каже се у допису који смо добили од Надбискупског ординаријата у Београду.

„Бискупи ординарији морају стално да траже и најосновнију помоћ за издржавање свештеника па и за вернике, јер су и они сами у врло лошем економском стању.

Треба да знамо да су наши верници на одређени начин два пута обележени: већина припада и националној и конфесионалној мањини. То на принципијелном нивоу не ствара проблеме, али на практичном прилично велике. У опште лошем материјалном стању они су први искључени из свих могућности рада”.

Министарство вере тек нас је ове године регистровало, што значи да ћемо моћи од сада да функционишемо са својим јавним идентитетом.

Министарство вере нам помаже спорадично према пројектима, које достављамо, али по критеријумима и могућностима које оно одређује.

Католичка црква се увек и свагде заузима, па дакле и у Србији, да се тај однос Црква и држава стандардизује. У прошлости су верници поклањали Цркви, због њене пасторалне, културне, педагошке и каритативне делатности, своје дарове или имања. Безмало све нам је национализовано или на друге начине одузето.

Почео је процес реституције, који иде не само преспором динамиком, већ је често и блокиран.

Зна се да неће моћи бити све враћено innatura и да држава није у стању да пружи праведну одштету. Као у осталим земљама Европе и код нас је требало да се из тог одузетог имања створи фонд, да се могу барем достојно издржавати свештеници. Они извршавају врло важну друштвену улогу – ако ништа друго, грађане позивају и васпитавају за радиност, поштење и солидарност. Без тих вредности нема здравог друштва. У циљу је државе да то стање што пре регулише и створи позитивну атмосферу одговорности у друштву”, каже се у прилогу који смо добили од Надбискупског ординаријата у Београду.