Кампања збуњивања

Косовски Срби поново су стали у ред чекајући да им поштар из Београда донесе одговор на дилему: да ли да учествују на превременим косовским изборима или не.

Да се ствари после оног резолуционог сусрета Кетрин Ештон и Бориса Тадића у Бриселу нису резолутно промениле, не би било никакве дилеме. Председник, Влада али и Свети синод, који није пропуштао да се огласи на ову политизовану тему, годинама су слали идентичну поруку: „не“.

Једино је ЛДП, биће парадоксално, штитећи Устав и његову преамбулу и противећи се преговорима о статусу, говорио „да“.

Но, иако су постбриселске околности данас очигледно друкчије, и председник и Влада клоне се да косовским Србима пошаљу упутство или барем упуте братски савет.

То само значи да ће простор званичног ћутања попунити „патриотске снаге“ које и даље држе да је сваки покушај учешћа Срба у политичком животу Косова издаја, признање шејтанске творевине зване држава Косово.

Црква ће, ако настави по старом, упутити хришћански апел. Не, не и не. Посебно ако га потпише надлежни в. д. владика рашко-призренски.

Но, вратимо се световној конфузији око изласка Срба на изборе.

Да ли је учешће Срба на гласању давање легитимитета косовској независности, што је поодавно најјачи аргумент наших ренесансно-патриотских умова?

Не мислим да јесте. Посебно не после заједничке резолуције Србије и ЕУ.

Да ли шифра „бојкот“, која би даљинским управљачем била одаслата из Београда, може да користи Србима на Косову? То је компликованији део приче због кога званични Београд и бежи у благословено ћутање.

Једно су Срби северно од Ибра, друго је њихова већина јужно од реке. Како онда признати да се српско косовско оцило дели на пола? Како сачувати национално јединство и помирити интересе две српске косовске заједнице које су – можда је болно признати – све удаљеније?

Српским радикалима на северу сваки бојкот избора одговара. Биће да су научили лекцију косовских Албанаца који су годинама, па и деценијама, игнорисали систем државе у којој живе да би напослетку остварили свој циљ – отцепљење.

Проблем је што су Срби у Косовској Митровици нестрпљиви. Локални партијски лидери су се променили, али суштинско расположење није. „Северни Срби“ би хтели све, одмах. Што не иде.

Чак гурају прст у око Београду, све мислећи да ће „централу“ држати као таоца. Да ће Београд наставити да се свађа са пола света док се они као неки сартровски „лебдећи људи“, користе безвлашћем. Неће. То би Тадић и другови требало смело да им кажу. Штета што ћуте.

Србима јужно до Ибра бојкот је катастрофа. Ти људи, већина Срба на Косову, немају много опција: или ће учествовати у политичком животу земље на којој живе, или ће сами себи пресудити да ту земљу напусте.

Београд се међутим не изјашњава. Испада да су неке капиталне одлуке храбро донете – спремност на преговоре са Приштином – али би српски политичари да их некако прикрију, барем за неко време.

Храброст исказана „великим кораком“ у Бриселу требало би да подразумева храброст „малих корака“ који предстоје. Не само према Приштини, већ и према Србима на Косову уопште.

Пошто је подигнута рампа око кандидатуре, очекујем храброст и поводом званичног става око понашања косовских Срба уочи избора.

Не бих да из громогласног ћутања извлачим закључак да надлежни још увек нису сигурни шта хоће са Косовом, шта од Косова.

Рубикон је пређен. Нема места врлудању као до сада: Коштуничин Београд је 2001. позвао косовске Србе да гласају, три године касније немушто „да“ остало је у сенци растућег „не“, што је као коабитациони став озваничено 2007, иако је део „непоћудних“ Срба изгласао посланике за парламент у Приштини.

Које су биле последице бесмисленог игнорисања стварности? Не само предизборне. Могу ли Срби тако ишта да добију?

Све ме подсећа на време одржавања донаторске конференције о Косову. Уместо да саветују Србе да пријаве пројекте и узму новац – јер би га свакако добили, ако не због квалитета оно због паритета – Београд их је саветовао да се држе по страни.

Кочија је прошла поред њихове куће.

Оливер Ивановић, државни секретар фантазмагоричног Министарства за КиМ – то је отприлике исто као када би имали Српско океанографско министарство – изјављује да је Влада Србије затечена расписивањем косовских избора, па нема времена да установи шта би било добро за Србе и Србију. Да изађу или не. To be or not to be?

Влада затечена! Годинама око тога није било дилеме јер је било више него јасно шта је добро за Србе и Србију: да не изађу и не гласају јер би у супротном признали косовску независност.

Испада да више није тако. Заборавимо на трен генерала чији су лик и (не)дело процењени на 10 милиона евра. Рампа ЕУ подигнута је и зато што је Београд прихватио да разговара са косовским Албанцима.

Није то признавање косовске независности, мада нема сумње да у ЕУ рецептури српске интеграције има поприлично анестезије.

Дакле, ако баш не морамо да кажемо да је цар го, морамо да станемо иза паравана. Да, рецимо, саветујемо косовске Србе да се за своја права боре тамо где живе. У Приштини, а не у Београду.

Али, по речима надлежног државног секретара, Влада не зна каква предизборна упутства да упути. Пошто је Влада и две године после проглашења косовске независности „затечена“, делује неодређено.

Не баш. Наговештава заокрет, па је од резолутног „не“ доспела до ћутње. Очито се плаши да заокрет не буде нагао. Шта би, побогу, помислили о Влади која јуче мисли једно, а данас друго?

Како нисам поборник континуитета претходне косовске политике, с којом је Тадић ваљда дефинитивно раскрстио у Бриселу, поздравио бих заокрет по овом питању.

Добро је да Срби изађу на косовске изборе. Добро је да утичу на свеколики живот тамо где живе. Није добро да о њиховом животу одлучују они који на Косову не живе.

Памтим како ми се у Грачаници жалио мушкарац који се одазвао саветима из Београда и напустио косовске полицијске снаге. Онда пет месеци није примио плату. Па се предомислио. Понајвише да би могао да храни своје четворо деце. У међувремену је закључио да се Срби око њега боље осећају када их штити униформисани Србин, а не само униформисани Албанац.

Зар то није уверљив деманти секретара Ивановића који каже да Срби „нису у стању да самостално донесу одлуке“. Шта то значи? Да су косовски Срби недотупавни, да не умеју да препознају своје интересе? Да не знају да живе без световних и духовних тутора из Београда?

Нема страха од „брзих одлука“. Има простора страху од глупих, нерационалних одлука. Оних које је Београд годинама диктирао косовским Србима, а они их стрпљиво чекали и готово беспоговорно испуњавали.

Надам се да су прошла та времена. И овде, и тамо.

Какве везе има да ли су избори ванредни или редовни? Какве има везе да ли ће се одржати у децембру или у заказаном термину 13. фебруара?

Београд је дужан да косовским Србима каже да одлуче онако како мисле да је за њих најбоље. И северно и јужно од Ибра. Време је да се прекине кампања збуњивања.