Два пописа

У Предлогу решења коначног статуса за Косово и Метохију, Марти Ахтисари је написао и ово:
"Решењем се оснива шест нових или проширених српских општина Косову: Северна Митровица, Грачаница, Ранилуг, Партеш, Клокот/Врбовац и Ново Брдо".
Звучи охрабрујуће, али "квака 22" крије се у следећој реченици:
"Одредбе решења које се односе на оснивање нових општина може, према потреби, да разматра, мења и допуњује међународни цивилни представник након што буде спроведен попис становништва".

Тиме је остављена могућност међународном цивилном представнику да, после пописа, констатује да Срби у новим или додатним општинама више нису већина и да поништи њихове одлуке о формирању локалних заједница.

И то говори да међународна заједница истим и сличним питањима овде, поготово кад су у питању Срби, различито приступа. Док се на Космету на основу резултата пописа становништва одређују и број и величина српских општина, дотле се у Босни и Херцеговини решавање овог питања стално одгађа. Без обзира на то што је у Дејтону договорено да се попис обави 2001. године.

Међународни и бошњачки званичници су увек налазили изговоре да овај посао избегну: од тога да за њега нема пара, до тврдњи да би попис, пре повратка, значио "цементирање етничког чишћења". А кад је пре три године сва имовина у Републици Српској и Федерацији БиХ враћена, што је сваком омогућило да изабере где ће да живи, одлучено је да ће пописа бити. Али, тек 2011. године.

До тада, сви избегли у треће земље, а њих је према проценама Министарства за избеглице и људска права БиХ више од 700.000, и интерно расељени (око милион људи), моћи ће на изборима да гласају где желе – у месту у коме су живели до рата или у месту у коме живе после рата. А могу и да се врате, ако хоће. И што је, чини се, још важније, до новог пописа, републичка, федерална и кантонална извршна власт биће формиране на основу списку из 1991. године.

То значи да ће до новог пописа, у Влади Републике Српске бити осам Срба, пет Бошњака и три Хрвата, а у Влади Федерације БиХ и њених 10 кантона биће по осам Бошњака, пет Хрвата и три Србина.

Исто тако, прописан је минималан број Хрвата и Бошњака у републичкој Народној скупштини, као и Срба у Парламенту Федерације БиХ. Прописан је и број Срба, Бошњака и Хрвата у Савету министара БиХ, уставним судовима, већима и домовима народа...

О томе у предлогу Мартија Ахтисарија нема ни помена. Вероватно се чека резултат пописа, а судећи по досадашњим потезима међународне заједнице, неће се дуго чекати. При томе се, вероватно, неће водити рачуна о броју Срба који су избегли и броју Албанаца који су се, поготово од 1999. године и уласка међународних снага, из Албаније и Македоније илегално уселили у јужну српску покрајину. На другој страни, у БиХ је на сцени ревизија 16.000 држављанстава датих странцима у току и после рата.

Два аршина за два пописа не сведоче о уравнотеженом, правичном приступу међународне заједнице проблемима избеглица на нашем простору.