Раскош сликарског дара

Није мали догађај када се открије дело неког уметника из прошлости чији опус није велик и који није имао срећу да поживи толико дуго да би му живот био "диван сан на овоме свету" (како је говорио чувени наш сликар Паја Јовановић). Насупрот времешним и дуговечним сликарима, једном броју младих, рано преминулих уметника судбина није била нарочито наклоњена.

Александар Добрић (1837-1863), Милан Поповић (1850-1875), Стојан Николић (1859–1882), Малиша Глишић (1886-1915), Милутин Росић (1887-1913) итд, само су нека имена сликара које је историја успела да забележи тек на основу неколико сачуваних дела, а код неких и на основу само једног јединог. Овом низу припада и Ђорђе Трифуновић (1877-1906), сликар, вајар, несуђени архитекта и питомац московских уметничких школа.

Трифуновић је рођен у Белој Цркви. Гимназију је похађао у Београду, а сликарски одсек Московске живописне школе завршио je у року и са одличним оценама. На истој школи наставља студије вајарства које крунише на исти начин као и сликарске – сребрном медаљом. Потом уписује и архитектонски одсек и у току двогодишњег рада добија награду и висини од 600 рубаља за идејни нацрт једне цркве у српско-византијском стилу.

Брилијанти успех Трифуновићевих студија прекинула је болест која га је озбиљно напала. Учестала лечења и опоравци у Србији и Русији (на Јалти) нису давали очекиване резултате. Упркос томе, при повратку у Србију добија намештење као учитељ цртања и лепог писања у нижој гимназији у Лесковцу. Слабог здравља Трифуновић, међутим, ни  учитељски позив није могао редовно и са успехом да обавља, иако је у рану јесен 1905. био постављен за учитеља цртања и писања у Трећој београдској гиманзији. До краја зиме те године оболели Трифуновић давао је и последње атоме своје снаге, не би ли све извеснији свој крај провео као сарадник Етнографског музеја.

Из веома штурих навода у периодици оног времена о Трифуновићу као уметнику говори се уопштено, али се зато у некролозима јасно истиче да је доиста имао све црте великог сликара. Поред лесковачке и Треће београдске гимназије, Трифуновић је једно кратко време провео и као сарадник Етнографског музеја, с циљем да, како се каже на једном месту, "илуструје народне обичаје, да снима костиме и разне друге ствари, чија се лепота само онда јасно истиче када су колорисане". Предпостављамо да за тако кратко време од свега три до четири месеца колико му је нарушено здравље дозвољавало, Трифуновић није стигао да реализује ни упола од онога што је било замишљено.

Даровити млади сликар разумео је шта се од њега тражило, али је заиста права штета што до краја то није остварио. Управо из времена његовог кратког и јединог службовања у Београду потиче и новооткривена слика Ђорђа Трифуновића за коју се дуго није знало да постоји. То је у ствари други за сада познат његов рад, поред портрета Петра Ж. Илића из 1896. који се налази у Народном музеју у Београду.

Слика приказује младу српску сељанку у нардној ношњи која стојећи из руке храни зрневљем коку-граорку. Она је у ликовном погледу и по својој садржини у најмању руку двоструко занимљива. Надахнут богатством изворних народних рукотворина, ношњом, везом и накитом, али изгледа највише понет вољом и жаром да слика у природи и по живом моделу, Трифуновић је на овом делу показао сву раскош свог сликарског дара. Он је свој таленат у потпуности ставио у службу етнографије, али задивљује са којом је лакоћом даровити Трифуновић успео да од етнографске студије створи истовремено и изузетно ликовно дело.