Raskoš slikarskog dara

Nije mali događaj kada se otkrije delo nekog umetnika iz prošlosti čiji opus nije velik i koji nije imao sreću da poživi toliko dugo da bi mu život bio "divan san na ovome svetu" (kako je govorio čuveni naš slikar Paja Jovanović). Nasuprot vremešnim i dugovečnim slikarima, jednom broju mladih, rano preminulih umetnika sudbina nije bila naročito naklonjena.

Aleksandar Dobrić (1837-1863), Milan Popović (1850-1875), Stojan Nikolić (1859–1882), Mališa Glišić (1886-1915), Milutin Rosić (1887-1913) itd, samo su neka imena slikara koje je istorija uspela da zabeleži tek na osnovu nekoliko sačuvanih dela, a kod nekih i na osnovu samo jednog jedinog. Ovom nizu pripada i Đorđe Trifunović (1877-1906), slikar, vajar, nesuđeni arhitekta i pitomac moskovskih umetničkih škola.

Trifunović je rođen u Beloj Crkvi. Gimnaziju je pohađao u Beogradu, a slikarski odsek Moskovske živopisne škole završio je u roku i sa odličnim ocenama. Na istoj školi nastavlja studije vajarstva koje kruniše na isti način kao i slikarske – srebrnom medaljom. Potom upisuje i arhitektonski odsek i u toku dvogodišnjeg rada dobija nagradu i visini od 600 rubalja za idejni nacrt jedne crkve u srpsko-vizantijskom stilu.

Brilijanti uspeh Trifunovićevih studija prekinula je bolest koja ga je ozbiljno napala. Učestala lečenja i oporavci u Srbiji i Rusiji (na Jalti) nisu davali očekivane rezultate. Uprkos tome, pri povratku u Srbiju dobija nameštenje kao učitelj crtanja i lepog pisanja u nižoj gimnaziji u Leskovcu. Slabog zdravlja Trifunović, međutim, ni  učiteljski poziv nije mogao redovno i sa uspehom da obavlja, iako je u ranu jesen 1905. bio postavljen za učitelja crtanja i pisanja u Trećoj beogradskoj gimanziji. Do kraja zime te godine oboleli Trifunović davao je i poslednje atome svoje snage, ne bi li sve izvesniji svoj kraj proveo kao saradnik Etnografskog muzeja.

Iz veoma šturih navoda u periodici onog vremena o Trifunoviću kao umetniku govori se uopšteno, ali se zato u nekrolozima jasno ističe da je doista imao sve crte velikog slikara. Pored leskovačke i Treće beogradske gimnazije, Trifunović je jedno kratko vreme proveo i kao saradnik Etnografskog muzeja, s ciljem da, kako se kaže na jednom mestu, "ilustruje narodne običaje, da snima kostime i razne druge stvari, čija se lepota samo onda jasno ističe kada su kolorisane". Predpostavljamo da za tako kratko vreme od svega tri do četiri meseca koliko mu je narušeno zdravlje dozvoljavalo, Trifunović nije stigao da realizuje ni upola od onoga što je bilo zamišljeno.

Daroviti mladi slikar razumeo je šta se od njega tražilo, ali je zaista prava šteta što do kraja to nije ostvario. Upravo iz vremena njegovog kratkog i jedinog službovanja u Beogradu potiče i novootkrivena slika Đorđa Trifunovića za koju se dugo nije znalo da postoji. To je u stvari drugi za sada poznat njegov rad, pored portreta Petra Ž. Ilića iz 1896. koji se nalazi u Narodnom muzeju u Beogradu.

Slika prikazuje mladu srpsku seljanku u nardnoj nošnji koja stojeći iz ruke hrani zrnevljem koku-graorku. Ona je u likovnom pogledu i po svojoj sadržini u najmanju ruku dvostruko zanimljiva. Nadahnut bogatstvom izvornih narodnih rukotvorina, nošnjom, vezom i nakitom, ali izgleda najviše ponet voljom i žarom da slika u prirodi i po živom modelu, Trifunović je na ovom delu pokazao svu raskoš svog slikarskog dara. On je svoj talenat u potpunosti stavio u službu etnografije, ali zadivljuje sa kojom je lakoćom daroviti Trifunović uspeo da od etnografske studije stvori istovremeno i izuzetno likovno delo.