Баштина није пописана

Са прогоном Срба из Српске Крајине и Хрватске током рата 1991-1995, а посебно у војним операцијама "Бљесак" и "Олуја" 1995. године, дошло је и до систематског уништавања споменика културе како би се уклонили трагови миленијског присуства Срба на тим просторима. Нажалост, у матици није постојало расположење да се покрене домаћа и светска јавност како би се заштитила напуштена споменичка баштина. Гласови ретких појединаца били су недовољни да се то постигне.

У протеклом периоду духовна баштина није пописана нити довољно законом заштићена. Ако се овоме дода недовољна брига институција културе у Хрватској које се баве овом проблематиком може се закључити у каквом се стању данас налази. Тим више када се имају у виду велика разарања која је она претрпела у периоду од 1941. до 1945. и затим, у периоду социјалистичке власти после рата, а посебно у последњим ратним сукобима. Све ово упућује да се питање српске духовне баштине у Хрватској мора узети у озбиљно државно разматрање Србије јер ће се тај проблем појавити у свим будућим дипломатским преговорима. Српска духовна баштина, без обзира у којој се држави налази, припада нераскидивој целини националне културе.

Рушење и скрнављење

Осим страдања верских дошло је и до разарања и девастације и на профаним објектима. Најбољи пример за то су уништени Двори Стојана Јанковића у Исламу Грчком. Уз дворе који су били добар пример комбинације ладањске и фортиофикацијске архитектуре налазила се и црква Светог Георгија, која је служила и као породични маузолеј. У рату, посебно за време хрватске агресије на Равне Котаре и Масленицу 22. јануара 1993. године, страдао је читав комплекс са црквом, али је срећом, пре агресије, из двора измештен сав иконописни материјал, као и други предмети који су припадали Јанковићима и Десницама – њиховим наследницима: архива, библиотека, слике, намештај и др.

Почетком рата формиран је у Београду кризни штаб који је имао задатак да из  угрожених подручја измести поједине предмете или комплетне ризнице. Све што је учињено изузетно је мало с обзиром на густину тог духовног и културног наслеђа српске прошлости на територијама бивших југословенских република Хрватске и Босне и Херцеговине.  Најпотпуније је сачувана ризница манастира Крке и још неке уметничке целине из Бенковца и Западне Славоније. Преузето је нешто и из манастира Драговића и Крупе.

Рушење црквених и других објеката српске провенијенције није престало са изгоном Срба из Хрватске. Тако је црква Св. Недеље у Карину минирана и до темеља срушена у лето 1996, демолирана српска црква у Обровцу, на саборни храм у Дубровнику бачена бомба, порушени остаци цркве Часног крста у Великим Зденцима, опљачкан манастир Ораховица... Дуга је листа учињеног бесчашћа на овим објектима и она се нажалост наставља до данас.

Са овим се желе уништити аутентична сведочанства и духовно памћење српског народа на просторима Баније, Кордуна, Славоније и Далмације. У протеклом периоду систематски је уништено око три хиљаде споменика НОР-а. Сцене рушења и скрнављења обишле су свет, који је нажалост остао индиферентан. За све време УНЕСКО и друге међународне организације нису исказале довољну бригу у заштити споменика српске културе.

Осим непокретних споменика страдало је и покретно културно благо. Поред драгоцених литургијских предмета, уништене су читаве галерије икона на иконостасима, дела најпознатијих иконописаца и сликара од XVI  до XX века. Процењује се да је заувек нестало око седам хиљада икона. То је уметнички и духовни геноцид који би тешко могао поднети и неки јачи и бројнији народ.

У том затирању свега српског порушени су саборни храмови у Пакрацу, Карловцу и Мостару. Опљачкана је Епископска књижница у Пакрацу коју је основао још Арсеније III Чарнојевић. У фондовима ове библиотеке, поред старих рукописа, било је 112 Србуља. Ове се књиге и сада растурају и продају на црном тржишту. Иста судбина задесила је и епархијске библиотеке у Загребу, Карловцу и Мостару. Уништена је и ризница старе Пакрачке епархије у којој су чуване вредне иконе и други литургијски и уметнички предмети из манастира Ораховице, Пакре и Свете Ане.

Многе српске светиње девастиране  су и изван ратних дејстава. Посебно је за осуду уништење споменичког наслеђа које због своје архитектонске и уметничке вредности припада највишој категорији. Тако су у пламену нестале цркве брвнаре у Растовцу и Доњој Рашеници, као и црква брвнара у  Бузета  код Глине, све из XVIII века, а биле су под заштитом УНЕСКО.

Обнављање светиња

Да би се скренула пажња јавности на страдање споменика културе при Удружењу Срба из Хрватске формиран је Одбор за културно наслеђе. Одбор је заједно са Српским културним друштвом "Зора" у протеклом периоду покренуо низ активности јер је тешко остати равнодушан према скрнављењу, потирању и непримереном одржавању духовног наслеђа, затим других споменика културе у српским  селима, насељима и градовима. Одбор је предузео одређене активности око санације цркве Светог Георгија у Српским Моравицама и на обнови других храмова где су се Срби вратили у Хрватску. Повратници желе да се обнове њихове порушене светиње како би наставили живот достојан човеку и хришћанској слободи и толеранцији, европској култури и цивилизацији.

Дошло је до формирања мешовите комисије Министарства културе Србије и Министарства културе Хрватске за враћање културног блага које је за време протеклог рата донето у Србију. Основни проблем представља нерегистрована споменичка баштина српске провенијенције која је током рата или касније на волшебан начин нестала у Хрватској. Зато се намеће приоритетан задатак да се изврши евиденција и регистрација како непокретне тако и покретне културне грађе на подручју Хрватске.

Културна добра из Вуковара која су услед ратних сукоба била привремено измештена у установе културе у Новом Саду, враћена су тако где су се налазила до почетка ратног сукоба.

Поред свих  обећања  хрватске владе и њених актуелних политичара, у  последње време изнова су учестали напади на верске објекте Српске православне цркве. Посебно су угрожене цркве у Равним Котарима, затим на подручју Книна, Врлике и Цетине. Зато се чини апсурдним захтев хрватске владе да се врате иконе и други богослужбени предмети који су пренешени у Србију, јер представљају "хрватско културно благо". Ако нису у ситуацији да открију починиоце досадашњих насртаја на црквене објекте, како планирају заштитити то културно благо када би дошло до његовог повратка.

Било би далеко умесније поставити питање шта је са оним делом културног благе које је после прогона Срба остало у Хрватској, и сада му се губи сваки траг? У оваквим  околностима било би неодговорно испунити ове захтеве, јер би онај који би ту улогу преузео на себе преузео и саму одговорност. Тим више јер иконе нису само уметничко благо, оне су и култни предмети и њихов је власник најприје СПЦ, а онда и српски народ.