Путовање
Кренем из режије према студију и наслоним се раменом на тешка врата да би их отворио. Чисто да променим климу и видим шта раде Начо и екипа. Окупљени око „лесли” кутије у једном углу студија примећујем да се изненађени мојим неочекиваним уласком помало збуњено одмичу један од другога. Као када децу ухватиш у некој недозвољеној радњи. Један окреће леђа док други управља поглед према режији – ето баш им је досадно! Пепе не зна да сакрије ништа – по његовом незграпном млатарању рукама схватам да сам се појавио у незгодном тренутку. Али шта сам ја то прекинуо да се на њима свима види прикривени осећај кривице? Да ли су можда делили неке паре између себе или су се свађали око нечега. Ха... Можда су управо мене оговарали!? Док сам им се приближавао размишљајући и покушавајући да одгонетнем у чему сам их то прекинуо, Начо је донео одлуку. Ужурбано је кренуо директно према мени заустављајући ме негде отприлике на половини студија. Посла ми један снисходљиви поглед, а онда тихим гласом, да га не би неко непозван чуо, рече:
– Корнел, нема смисла да од тебе кријемо било шта. Можеш ли да дођеш са мном до „лесли” кутије, имамо нешто за тебе.
Та мистична „лесли” кутија! Њена фино обрађена површина послужила је момцима уместо глатког огледала. Уредно, једна до друге пет белих линија личиле су на танке црте шећера у праху. Као мала макета пет планинских ланаца из птичје перспективе. Намерно сам у себи давао друго значење тим линијама док сам истовремено осећао да сам на прагу малих рајских врата. Показао ми је према кутији: „Једна је линија и за Тебе. Частимо те.”
Ружно лондонско искуство са хашишом из Либана само ми кратко севну у подсвести. Тада сам се зарекао да ме дефинитивно сличне ствари неће никада више привући – нити моју пажњу, нити моју знатижељу. Сада ми се опет искушење у виду белих „планинских ланаца” указало испред очију – са леве стране мог рамена анђео у белом одвраћао ме је и молио – не чини то, кајаћеш се – док ми се ђаволак са десне стране, оштро усмерених кратких ушију, кревељио и длакавим црним прстом призивао ме да приђем ближе, узмем цевчицу и ушмркнем срећу. Све то није трајало дуже од неколико секунди – морао сам да хитро донесем одлуку – да или не.
Пред нама је био трип од месец дана, било би добро да се зближим са момцима и ради сарадње и ради узајамног разумевања и на крају због самог исхода целе плоче. У тих месец дана морали бисмо да дишемо као један, да пијемо иста пића и да идемо заједно на ручкове и вечере. Сви разлози те врсте ишли су у прилог мом приступу клубу љубитеља „планинских ланаца”, али…
Био сам старији од свих њих по најмање петнаест година, ако не и више. Кокаин није било опојно средство моје генерације – радије смо се „бетонирали” мешавином пива и ракије. Додуше, памтио сам само једно своје право пијанство када ме је друштво од хотела „Европа“ до Дома ЈНА у Сарајеву возило у бесвесном стању гурнувши ме у ђубретарску канту на точковима. Брзином муње отворио ми се спасоносни падобран.
– Знате шта, момци… ја сам комуниста!
И сам сам био забезекнут речима које су ми се отеле из уста. Настаде дуга напрегнута тишина. Карлос, увек озбиљан, деловао ми је уплашено, Антонио у ишчекивању, а Начов дечачки осмех претвори се у кисело-горак не знајући да ли да се развуче у осмех, реагује како доликује односу са продуцентом групе или...
– Па... шта то значи!? Какве то везе има са цртом?
Нисам имао спреман одговор, али сам знао да су неки од њихових очева припадали фалангистичкој организацији.
Реч комуниста уносила је немир у многе шпанске породице, чак и у интелектуалне кругове . А у мом острвском битисању огромни пано у предграђу Лондона оставио је на мене дубок утисак и разумео сам по поруци исписаној на дну паноа плаве боје (иначе боје Конзервативне странке Маргарет Тачер) да се западни свет годинама плашио Руса као ђавола, а да је комунизам представљао пошаст света и није било на одмет опомињати становништво да увек буде на опрезу. Порука је гласила – „Keep Britain out of Red” (,,Држи Британију даље од црвених”). Невероватно како из човекове главе у датом тренутку брзином већом од звука блесну и долете у први план компјутерски меморизоване реченице, појмови или материјализоване слике. Тако сам у секунди схвативши да их је реч – комуниста потпуно обесхрабрила, искористио тај непробојни гвоздени оклоп и увукао се у њега.
– Па, ето – не хвала. Комунисти то не раде.
Негде у себи дубоко, смејао сам се до суза. Каква кретенска идеја, а какав ефекат. Могао сам да очекујем по њиховим реакцијама да ће одувати онај прах са глатке површине, потонути ту испред мене или се сакрити испод „стенвеј” клавира – међутим…
– Нема проблема. Поделићемо ми твоју црту.
Начо узе жилет и равномерно пренесе мале количине праха са моје на сваку од четири главне црте.
На путовање су кренули без мене.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


