Због грешака лекара код министра на разговор

Чланове породица које за смрт својих најближих окривљују лекаре наредне недеље, тачније у среду, 10. октобра примиће министар здравља, професор др Томица Милосављевић. Како је за „Политику” објаснила Дијана Радовић, мајка деветнаестогодишње Јелице Радовић, која је умрла 9. септембра 2006. године после операције чукљева у приватној клиници Децедра, група обухвата двадесетак особа, незадовољних спорошћу система у доказивању ко је крив за смрт њихових најближих у болницама. Они ће у сусрету с министром здравља покушати да издејствују системске промене које би довеле до лакшег доказивања кривице лекара и лекарске грешке, ако она постоји.

Идеја да се обрате лично министру здравља потекла је од Катарине Митић из Неготина, сестре покојне тридесетрогодишње Анђелке Тасић, која је умрла после рођења трећег детета. Њена породица терети троје неготинских гинеколога за несавесно лечење, јер нису открили рак на грлићу материце иако је несрећна жена ишла редовно на прегледе.

Ова група грађана ће, између осталог, захтевати да се оснажи рад заштитника права пацијената, који треба да буду независни у раду, а не да штите права својих послодаваца. Затим, да се временски ограничи рок за израду стручномедицинских извештаја, као и да се донесу медицински протоколи који ће обавезивати лекаре. Предложиће да се оформи независно тело, при лекарској комори, које ће направити списак судских вештака, да се више не би догађало да активни лекари суде о раду својих колега са којима се свакодневно срећу и лажно се с њима солидаришу.

– Ми не тражимо никакву освету, већ од овог разговора очекујемо да буду одређене смернице и прописи по којима се у случају сумње на лекарску грешку мора ефикасније поступати – каже Дијана Радовић.

На примедбу да механизми и прописи, који регулишу утврђивање сумњи у случају постојања немара у лечењу већ постоје, Радовићева одговара да су они превише уопштени.

– Тражимо да се процедуре конкретизују и поставе рокови. У свим европским и земљама окружењу постоје јасне законске процедуре у случају лекарских грешака, па тражимо и да се у Србији уведе евиденција о лекарским грешкама – каже Радовићева.

Основна примедба је на спорост али не само судова, већ свих актера система који треба да реагују од тренутка када се деси трагедија. Породицама смета што лекари, за које постоји сумња да су њиховом грешком и немаром умрле њима драге особе, и даље несметано раде.

– Нама је требало три и по месеца да добијемо извештај комисије за ванредни стручни надзор који је требало да буде спроведен у клиници „Децедра”. Била сам упорна, копала сам и рукама и ногама, па смо то успели да добијемо за три месеца, други чекају дуже. Прво је проблем покретање самог поступка: комисије Министарства здравља за ванредни стручни надзор морају брже да функционишу. Јер, каква је вајда од изласка на лице места те комисије три месеца после догађаја, када је болница прекречена, документација погубљена… То мора да се решава у року од 24 часа. Конкретан је и проблем вештачења, налаз се чека по годину дана и шест месеци. Некада опструкција иде дотле да се породици и не каже у коју је установу предмет послат на вештачење. Не постоји законски одређени рок до када то медицинско вештачење мора да буде завршено. Постоји много примедби на лажну солидарност. Треба направити разлику између стручних лекара и оних који су због немара и непрофесионалности узроковали смрт наших најдражих – каже наша саговорница.

Дијана Радовић је као позитиван корак оценила што је министар одмах реаговао и позвао ову групу грађана само дан након што су предали захтев.

О. Поповић