Има ли спаса за књигу

Весна Рогановић: Како књига уопште да дође до читалаца, постоји проблем са дистрибуцијом. Зашто не постоје књижаре у мањим местима? Како оживети књижарство? Чему закон ако људи не могу да дођу до књига?

Зоран Хамовић: Најважнији проблем, који ниједан закон неће решити, јесте недостатак млађе читалачке публике. Оно што ми не можемо да уградимо у закон, то је мотив читаоца да чита књигу коју бисмо ми волели да он чита.

Владислав Бајац: У последњих шест месеци дошло је до дубљег урушавања дистрибутерске или продајне мреже, нестао је велики ланац књижара, њих тридесет и нешто, који је показивао да, уз све проблеме које смо имали, економски може да функционише. Онај ко је био власник тога најбоље зна како. Ми можемо да наслутимо и отприлике смо знали, продавао је и друге ствари, па је то у глобалу могло да се представи као економско пословање... Можете ли да саберете цифру која стоји у ваздуху, која је остала као дуг нестанка тридесет и нешто књижара, дуг према издавачима у новцу и у књигама. Проблем је у томе што ми нисмо свега тога свесни.

Гојко Божовић: Наш посао јесте мало математички необјашњив али упорност, ипак, има неку цену.

Наташа Марковић: Потпуно се слажем са Бајцем. Одговорно тврдим да је издавачка сцена Србије опстала ових 20 година захваљујући заљубљеницима у књигу, ја их називам монасима Гутенбергове галаксије. Ланац један се урушио, ланац други ће се урушити, предвиђам, али то што ми не можемо да наплатимо књиге, друга је ствар. То би ипак нечим морало да се мало регулише. Нека рок за наплату буде 90, 60 или 45 дана, како се договоримо. Друга ствар, која је такође битна, многе занимљиве књижаре се пословно затварају. „Дерета” продаје углавном своје књиге, онај други продаје само своје књиге и ви више не можете чак и са насловима који су профитабилни да уђете у неке књижаре. За мене је „Плато” још увек остао нека општа књижара са својим концептом. Мени би значило кад бих успела да мени „Плато”, „Делфи” и још један тај ланац месечно плате оно што су продали прошлог месеца, јер они су већ узели мој „новац” и зарадили више него ја – нико од њих више неће да ради испод 40 до 50 одсто добити од продате књиге, те он заради више него што ја зарадим за писца, штампара и за мене као издавача. Ја сам принуђена да пристанем на то. Могла бих пристојно да живим као мала кућа: објављујем десет наслова годишње, пет до десет хиљада књига укупног тиража, то је моја мера. Успела сам у последња три месеца да ове три куће натерам да ми плате. Јесте да сам морала да зовем сто пута, али могу да опстанем. Не да имам екстрапрофит, то је нека мала сигурност, пет, десет, петнаест хиљада. Књижара „Делфи” моја месечна примања плаћа у дану, то је фантастично. Први пут се тако нешто догађа. Али, видим да, у ствари, они у 10-15 књижара продају онолико мојих књига колико прода велики „Плато”. Значи и они су негде затворени.

Ненад Шапоња: У овој земљи годишње постоји 60.000 купаца а земља има 7.500.000 становника. То је ужасно мала бројка. Продаја у великом ланцу од 15 књига, онолика колика је продаја у једној књижари, нормална је за књиге које „иду”. Проблем је што имамо осиромашено становништво генерално, ниску образовну структуру такође, малу потребу за књигама. Међу тих 60.000, у доброј мери књиге се купују за поклоне а не за читање, као сувенир. То је нешто за социолошку анализу друштва. И сигнал ономе у министарству, ко креира културну политику, да види шта се ту може променити, колико може да подржи издаваче, оне квалитетне, не би ли уопште опстали, зато што све иде против те логике.

Весна Рогановић: Да ли и због тога држава сада први пут стимулише извоз креативне памети?

Ненад Шапоња: Постоји и та могућност. Писац домаћи овде не може да прода богзна колико књига, међутим, тај писац се може извести у 10 земаља, уз помоћ државе, и онда он добија чак и са малим тиражима другде, за ту једну књигу за коју је написао, нормалан хонорар.

Владислав Бајац: Министарство културе чини и тај напор да суфинансира пројекте нас овде присутна два издавача – и свака част на томе. Ја сам први пут после 18 година постојања фирме ушао у нешто што се зове пројекат превода наших књига на стране језике, у коме сам пристао или тражио да ми држава помогне. И наравно да то носи са собом негативне последице. Мало је пара за то и сви смо, у овој бари с мало воде, постали међусобно негативни и љубоморни. С друге стране, бесмислено је правдати нешто што се зове, заиста без флоскуле говорећи, национални интерес у култури. И даље мислим да треба да хвалим државу која је пристала на оно што сам ја лично као издавач по први пут почео да радим, и што споро, али сигурно, има резултате и што ће их тек показати, о чему ћемо ми јавно говорити. Јер је то једна жива материја која се збива из дана у дан, као што се дешава и с пројектом „Сто словенских романа” у „Архипелагу”. Незгодно је што смо све време у транзицији и све реализујемо корак по корак, а другачије се не може, јер нема довољно новца. А кад нема новца за све или више ствари одједном, онда бивате помало прозвани што испадате привилеговани, али ја не видим где је привилегија у доброј идеји.

Зоран Хамовић: И министарство има социјалну одговорност. Ако је недовољно средстава да би се испунили захтеви или жеље свих оних који учествују, потребно је да се максимално одговорно распореди то што постоји. Та врста распоређивања је била усмерена прилично храбро, зато што министарство досад није имало навику да сарађујемо са приватним кућама, и одатле једна врста неспоразума. Ова два пројекта су репрезентативна пре свега за стратегију у овој области, а то је да на енглеском, француском и немачком говорном подручју имамо максималан број репрезентативних књига, односно пројеката који су нешто више од књига. У суштини, на овом тржишту сви смо сад приватници. Најважнији део овог Закона, много важнији од самог Националног центра, јесте заштита професије у економском смислу. Јер, кад изађете на тржиште, пошто сте правно необезбеђени, имате врло снажну пиратерију. Најбогатији на нашем тржишту су управо они који су донедавно били пирати и долазимо у ситуацију која је потпуно перверзна. Они који су највише учинили за културу ове земље су најсиромашнији. Овај Закон има задатак да спречи даљу ерозију тих вредности. Закон омогућава, између осталог, и професионализацију онога што је наш посао, и истинско лиценцирање у коме ће моћи да учествују само они који се професионално баве том материјом.

Наташа Марковић: Мислим да је веома значајна оцена коју је Хамовић изнео, да су данас најбогатији издавачи они који су до јуче били пирати, понекад полуписмени који не знају ни сва слова, што би се рекло. Што значи да није било свести у културној политици последњих 20 година, да се, ипак, на неки начин, на чему ја и данас инсистирам, направе мала правила игре, да нам држава помогне да у оквиру струке направимо та правила игре, која би се морала поштовати. Не мислим да је то велика филозофија. Оно што су друмски разбојници направили на терену издаваштва то је да су они данас моћни, ми смо остали сиромашни, ми, који смо се држали колико-толико некаквих правила о лепом понашању у овој области: значи, да имаш књиге које нису зарозане, да твоје књиге имају лектора и дизајнера, што ови други немају. Тврдим да 50 одсто књижевне продукције у Србији нема лектора. Морамо да проговоримо и о томе да данас туристички водичи преводе књиге и да су неки преводи катастрофални.

Пројекат који господин Бајац води је изузетно значајан за државу, преводи наших писаца на стране језике. Али, да ли ће само Бајац одређивати која се имена преводе? Не може он да буде једини репрезент државе, да му се дозволи да сам каже који су то писци, нисам сигурна у цео списак извезених писаца из државних пара. Ја пледирам за – јавност. Волела бих да је министарство расписало конкурс за пројекат који објављује господин из „Архипелага”. Из министарства сам тражила званичан одговор ко је седео у комисији када је тај пројекат одобрен: у комисији су били Вида Огњеновић и Ласло Блашковић. Па се после паре прво пребаце ПЕН центру. То мени смета. Мислим да би било добро да држава помогне и друге пројекте.

Гојко Божовић: Не постоје никакве државне донације ни за један од ова два пројекта, већ ће то бити вечни пројекти. Сваке године ми учествујемо на јавном конкурсу за капиталне пројекте, и сваке године одлуке доносе различите комисије.

Наташа Марковић: Зашто седиш у ПЕН центру? Зашто ја немам офис у ПЕН центру?

Гојко Божовић: Чим конкуришете, прихватате могућност да будете подржани или неподржани. Што се тиче места где неко седи то просто није питање ни Закона о издаваштву, ни Министарства културе, простор који користи ПЕН центар није, за разлику од седишта других уметничких асоцијација, простор који је држава доделила бесплатно тој асоцијацији. То је једина асоцијација у Србији која нема свој простор.

Наташа Марковић: Какве ти имаш везе са асоцијацијом као приватни издавач, или си ти само мајордом некога ко је други издавач? Што не платиш закуп, као што плаћамо Бајац или ја?

Гојко Божовић: Говорите неки други језик. Наравно да плаћам закуп, не ја лично, него „Архипелаг”.

Наташа Марковић: Ја бих се лоше осећала да сам на твом месту, у томе је проблем.

Ненад Шапоња: У нацрту Закона има један добар члан где пише о томе да издавач мора да има уредника, и говори се о образовању тог уредника. Међутим, у завршној одредби се каже, лица која немају адекватно образовање, парафразирам, уколико су већ стекла статус уредника могу и да га задрже. Бојим се да ће, пре доношења закона, сви ти, рецимо, са завршеном основном школом, да себе прогласе уредницима.

Зоран Хамовић: Када је реч о репрографији, говорили смо о злоупотреби: постоји једна инерција фотокопирања коју нико не доживљава као атак на интегритет издавача а индиректно и аутора. Видели сте у закону да је то једна од новости. А то је врло важан део заштите.

Зоран Колунџија: Јако је добро да библиотека као национална кућа буде и заштићена и добро снабдевена и да буде добра адреса. То похваљујем. Изостаје приступ гледања из угла издавача. У основи свега је књига, библиотека не може без књиге, а књигу издаје издавач. Ако је Влада Бајац, као издавач, члан Управног одбора библиотеке, то је јако добро. Имаћу поверења у сврху постојања Националног центра за књигу ако на то имају уплива и издавачи. Није небитно каква ће та управна тела бити. Исто тако морамо да тражимо побољшања модела за ову професионализацију, док још траје расправа о овим законима. Потребан је заједнички крик, вапај: да кажемо да библиотека нема услове. Ти си сад чиновник Министарства културе и ја од тебе тражим као издавач да штитиш интегритет Наташин и мој. Хоћу да бринемо како ће Наташа са 10 књига годишње да буде сигурна да ће држава откупити толико књига да макар живи три месеца од тога, а не да јој купе само 99 комада од једног наслова. Није поштено да ми плаћамо ИСБН број, али, са друге стране, треба да учинимо све да Сретен има три пута више пара у буџету Народне библиотеке, свим скупштинским одборима треба да кажемо да је књига у кризи. Имао сам хиљаде идеја за Годину књиге и језика, али, дајте нам људи неки буџет за то!

Сретен Угричић: Два су канала. Један је законском регулативом поставити основно окружење у правцу подршке књизи, издаваштву, библиотекама, итд. Други канал је заједничка општија иницијатива, агитација, кампања за интересе који се тичу шире културне политике, који се тичу медија, јер јако је важно какав је статус књиге, издаваштва, писаца у медијима и све остале иницијативе које онда бочно иду у том правцу.

Зоран Колунџија: За крај, испричао бих анегдоту коју сам пре неко вече на промоцији у Новом Саду чуо од професора Душана Иванића. Он је пред излогом у Београду, није рекао која је књижара у питању, приметио да му је нешто чудно и онда закључио шта је. Све су књиге у излогу на латиници. Само је једна ћирилицом, а тај ћирилични наслов је „Пропаст српског царства”.

Приредила М. Вулићевић

Крај