Ima li spasa za knjigu

Vesna Roganović: Kako knjiga uopšte da dođe do čitalaca, postoji problem sa distribucijom. Zašto ne postoje knjižare u manjim mestima? Kako oživeti knjižarstvo? Čemu zakon ako ljudi ne mogu da dođu do knjiga?

Zoran Hamović: Najvažniji problem, koji nijedan zakon neće rešiti, jeste nedostatak mlađe čitalačke publike. Ono što mi ne možemo da ugradimo u zakon, to je motiv čitaoca da čita knjigu koju bismo mi voleli da on čita.

Vladislav Bajac: U poslednjih šest meseci došlo je do dubljeg urušavanja distributerske ili prodajne mreže, nestao je veliki lanac knjižara, njih trideset i nešto, koji je pokazivao da, uz sve probleme koje smo imali, ekonomski može da funkcioniše. Onaj ko je bio vlasnik toga najbolje zna kako. Mi možemo da naslutimo i otprilike smo znali, prodavao je i druge stvari, pa je to u globalu moglo da se predstavi kao ekonomsko poslovanje... Možete li da saberete cifru koja stoji u vazduhu, koja je ostala kao dug nestanka trideset i nešto knjižara, dug prema izdavačima u novcu i u knjigama. Problem je u tome što mi nismo svega toga svesni.

Gojko Božović: Naš posao jeste malo matematički neobjašnjiv ali upornost, ipak, ima neku cenu.

Nataša Marković: Potpuno se slažem sa Bajcem. Odgovorno tvrdim da je izdavačka scena Srbije opstala ovih 20 godina zahvaljujući zaljubljenicima u knjigu, ja ih nazivam monasima Gutenbergove galaksije. Lanac jedan se urušio, lanac drugi će se urušiti, predviđam, ali to što mi ne možemo da naplatimo knjige, druga je stvar. To bi ipak nečim moralo da se malo reguliše. Neka rok za naplatu bude 90, 60 ili 45 dana, kako se dogovorimo. Druga stvar, koja je takođe bitna, mnoge zanimljive knjižare se poslovno zatvaraju. „Dereta” prodaje uglavnom svoje knjige, onaj drugi prodaje samo svoje knjige i vi više ne možete čak i sa naslovima koji su profitabilni da uđete u neke knjižare. Za mene je „Plato” još uvek ostao neka opšta knjižara sa svojim konceptom. Meni bi značilo kad bih uspela da meni „Plato”, „Delfi” i još jedan taj lanac mesečno plate ono što su prodali prošlog meseca, jer oni su već uzeli moj „novac” i zaradili više nego ja – niko od njih više neće da radi ispod 40 do 50 odsto dobiti od prodate knjige, te on zaradi više nego što ja zaradim za pisca, štampara i za mene kao izdavača. Ja sam prinuđena da pristanem na to. Mogla bih pristojno da živim kao mala kuća: objavljujem deset naslova godišnje, pet do deset hiljada knjiga ukupnog tiraža, to je moja mera. Uspela sam u poslednja tri meseca da ove tri kuće nateram da mi plate. Jeste da sam morala da zovem sto puta, ali mogu da opstanem. Ne da imam ekstraprofit, to je neka mala sigurnost, pet, deset, petnaest hiljada. Knjižara „Delfi” moja mesečna primanja plaća u danu, to je fantastično. Prvi put se tako nešto događa. Ali, vidim da, u stvari, oni u 10-15 knjižara prodaju onoliko mojih knjiga koliko proda veliki „Plato”. Znači i oni su negde zatvoreni.

Nenad Šaponja: U ovoj zemlji godišnje postoji 60.000 kupaca a zemlja ima 7.500.000 stanovnika. To je užasno mala brojka. Prodaja u velikom lancu od 15 knjiga, onolika kolika je prodaja u jednoj knjižari, normalna je za knjige koje „idu”. Problem je što imamo osiromašeno stanovništvo generalno, nisku obrazovnu strukturu takođe, malu potrebu za knjigama. Među tih 60.000, u dobroj meri knjige se kupuju za poklone a ne za čitanje, kao suvenir. To je nešto za sociološku analizu društva. I signal onome u ministarstvu, ko kreira kulturnu politiku, da vidi šta se tu može promeniti, koliko može da podrži izdavače, one kvalitetne, ne bi li uopšte opstali, zato što sve ide protiv te logike.

Vesna Roganović: Da li i zbog toga država sada prvi put stimuliše izvoz kreativne pameti?

Nenad Šaponja: Postoji i ta mogućnost. Pisac domaći ovde ne može da proda bogzna koliko knjiga, međutim, taj pisac se može izvesti u 10 zemalja, uz pomoć države, i onda on dobija čak i sa malim tiražima drugde, za tu jednu knjigu za koju je napisao, normalan honorar.

Vladislav Bajac: Ministarstvo kulture čini i taj napor da sufinansira projekte nas ovde prisutna dva izdavača – i svaka čast na tome. Ja sam prvi put posle 18 godina postojanja firme ušao u nešto što se zove projekat prevoda naših knjiga na strane jezike, u kome sam pristao ili tražio da mi država pomogne. I naravno da to nosi sa sobom negativne posledice. Malo je para za to i svi smo, u ovoj bari s malo vode, postali međusobno negativni i ljubomorni. S druge strane, besmisleno je pravdati nešto što se zove, zaista bez floskule govoreći, nacionalni interes u kulturi. I dalje mislim da treba da hvalim državu koja je pristala na ono što sam ja lično kao izdavač po prvi put počeo da radim, i što sporo, ali sigurno, ima rezultate i što će ih tek pokazati, o čemu ćemo mi javno govoriti. Jer je to jedna živa materija koja se zbiva iz dana u dan, kao što se dešava i s projektom „Sto slovenskih romana” u „Arhipelagu”. Nezgodno je što smo sve vreme u tranziciji i sve realizujemo korak po korak, a drugačije se ne može, jer nema dovoljno novca. A kad nema novca za sve ili više stvari odjednom, onda bivate pomalo prozvani što ispadate privilegovani, ali ja ne vidim gde je privilegija u dobroj ideji.

Zoran Hamović: I ministarstvo ima socijalnu odgovornost. Ako je nedovoljno sredstava da bi se ispunili zahtevi ili želje svih onih koji učestvuju, potrebno je da se maksimalno odgovorno rasporedi to što postoji. Ta vrsta raspoređivanja je bila usmerena prilično hrabro, zato što ministarstvo dosad nije imalo naviku da sarađujemo sa privatnim kućama, i odatle jedna vrsta nesporazuma. Ova dva projekta su reprezentativna pre svega za strategiju u ovoj oblasti, a to je da na engleskom, francuskom i nemačkom govornom području imamo maksimalan broj reprezentativnih knjiga, odnosno projekata koji su nešto više od knjiga. U suštini, na ovom tržištu svi smo sad privatnici. Najvažniji deo ovog Zakona, mnogo važniji od samog Nacionalnog centra, jeste zaštita profesije u ekonomskom smislu. Jer, kad izađete na tržište, pošto ste pravno neobezbeđeni, imate vrlo snažnu pirateriju. Najbogatiji na našem tržištu su upravo oni koji su donedavno bili pirati i dolazimo u situaciju koja je potpuno perverzna. Oni koji su najviše učinili za kulturu ove zemlje su najsiromašniji. Ovaj Zakon ima zadatak da spreči dalju eroziju tih vrednosti. Zakon omogućava, između ostalog, i profesionalizaciju onoga što je naš posao, i istinsko licenciranje u kome će moći da učestvuju samo oni koji se profesionalno bave tom materijom.

Nataša Marković: Mislim da je veoma značajna ocena koju je Hamović izneo, da su danas najbogatiji izdavači oni koji su do juče bili pirati, ponekad polupismeni koji ne znaju ni sva slova, što bi se reklo. Što znači da nije bilo svesti u kulturnoj politici poslednjih 20 godina, da se, ipak, na neki način, na čemu ja i danas insistiram, naprave mala pravila igre, da nam država pomogne da u okviru struke napravimo ta pravila igre, koja bi se morala poštovati. Ne mislim da je to velika filozofija. Ono što su drumski razbojnici napravili na terenu izdavaštva to je da su oni danas moćni, mi smo ostali siromašni, mi, koji smo se držali koliko-toliko nekakvih pravila o lepom ponašanju u ovoj oblasti: znači, da imaš knjige koje nisu zarozane, da tvoje knjige imaju lektora i dizajnera, što ovi drugi nemaju. Tvrdim da 50 odsto književne produkcije u Srbiji nema lektora. Moramo da progovorimo i o tome da danas turistički vodiči prevode knjige i da su neki prevodi katastrofalni.

Projekat koji gospodin Bajac vodi je izuzetno značajan za državu, prevodi naših pisaca na strane jezike. Ali, da li će samo Bajac određivati koja se imena prevode? Ne može on da bude jedini reprezent države, da mu se dozvoli da sam kaže koji su to pisci, nisam sigurna u ceo spisak izvezenih pisaca iz državnih para. Ja plediram za – javnost. Volela bih da je ministarstvo raspisalo konkurs za projekat koji objavljuje gospodin iz „Arhipelaga”. Iz ministarstva sam tražila zvaničan odgovor ko je sedeo u komisiji kada je taj projekat odobren: u komisiji su bili Vida Ognjenović i Laslo Blašković. Pa se posle pare prvo prebace PEN centru. To meni smeta. Mislim da bi bilo dobro da država pomogne i druge projekte.

Gojko Božović: Ne postoje nikakve državne donacije ni za jedan od ova dva projekta, već će to biti večni projekti. Svake godine mi učestvujemo na javnom konkursu za kapitalne projekte, i svake godine odluke donose različite komisije.

Nataša Marković: Zašto sediš u PEN centru? Zašto ja nemam ofis u PEN centru?

Gojko Božović: Čim konkurišete, prihvatate mogućnost da budete podržani ili nepodržani. Što se tiče mesta gde neko sedi to prosto nije pitanje ni Zakona o izdavaštvu, ni Ministarstva kulture, prostor koji koristi PEN centar nije, za razliku od sedišta drugih umetničkih asocijacija, prostor koji je država dodelila besplatno toj asocijaciji. To je jedina asocijacija u Srbiji koja nema svoj prostor.

Nataša Marković: Kakve ti imaš veze sa asocijacijom kao privatni izdavač, ili si ti samo majordom nekoga ko je drugi izdavač? Što ne platiš zakup, kao što plaćamo Bajac ili ja?

Gojko Božović: Govorite neki drugi jezik. Naravno da plaćam zakup, ne ja lično, nego „Arhipelag”.

Nataša Marković: Ja bih se loše osećala da sam na tvom mestu, u tome je problem.

Nenad Šaponja: U nacrtu Zakona ima jedan dobar član gde piše o tome da izdavač mora da ima urednika, i govori se o obrazovanju tog urednika. Međutim, u završnoj odredbi se kaže, lica koja nemaju adekvatno obrazovanje, parafraziram, ukoliko su već stekla status urednika mogu i da ga zadrže. Bojim se da će, pre donošenja zakona, svi ti, recimo, sa završenom osnovnom školom, da sebe proglase urednicima.

Zoran Hamović: Kada je reč o reprografiji, govorili smo o zloupotrebi: postoji jedna inercija fotokopiranja koju niko ne doživljava kao atak na integritet izdavača a indirektno i autora. Videli ste u zakonu da je to jedna od novosti. A to je vrlo važan deo zaštite.

Zoran Kolundžija: Jako je dobro da biblioteka kao nacionalna kuća bude i zaštićena i dobro snabdevena i da bude dobra adresa. To pohvaljujem. Izostaje pristup gledanja iz ugla izdavača. U osnovi svega je knjiga, biblioteka ne može bez knjige, a knjigu izdaje izdavač. Ako je Vlada Bajac, kao izdavač, član Upravnog odbora biblioteke, to je jako dobro. Imaću poverenja u svrhu postojanja Nacionalnog centra za knjigu ako na to imaju upliva i izdavači. Nije nebitno kakva će ta upravna tela biti. Isto tako moramo da tražimo poboljšanja modela za ovu profesionalizaciju, dok još traje rasprava o ovim zakonima. Potreban je zajednički krik, vapaj: da kažemo da biblioteka nema uslove. Ti si sad činovnik Ministarstva kulture i ja od tebe tražim kao izdavač da štitiš integritet Natašin i moj. Hoću da brinemo kako će Nataša sa 10 knjiga godišnje da bude sigurna da će država otkupiti toliko knjiga da makar živi tri meseca od toga, a ne da joj kupe samo 99 komada od jednog naslova. Nije pošteno da mi plaćamo ISBN broj, ali, sa druge strane, treba da učinimo sve da Sreten ima tri puta više para u budžetu Narodne biblioteke, svim skupštinskim odborima treba da kažemo da je knjiga u krizi. Imao sam hiljade ideja za Godinu knjige i jezika, ali, dajte nam ljudi neki budžet za to!

Sreten Ugričić: Dva su kanala. Jedan je zakonskom regulativom postaviti osnovno okruženje u pravcu podrške knjizi, izdavaštvu, bibliotekama, itd. Drugi kanal je zajednička opštija inicijativa, agitacija, kampanja za interese koji se tiču šire kulturne politike, koji se tiču medija, jer jako je važno kakav je status knjige, izdavaštva, pisaca u medijima i sve ostale inicijative koje onda bočno idu u tom pravcu.

Zoran Kolundžija: Za kraj, ispričao bih anegdotu koju sam pre neko veče na promociji u Novom Sadu čuo od profesora Dušana Ivanića. On je pred izlogom u Beogradu, nije rekao koja je knjižara u pitanju, primetio da mu je nešto čudno i onda zaključio šta je. Sve su knjige u izlogu na latinici. Samo je jedna ćirilicom, a taj ćirilični naslov je „Propast srpskog carstva”.

Priredila M. Vulićević

Kraj